Сваког тренутка, негде у свету, дешава се нешто изузетно. Неко добије на лутрији, некоме љубав буде узвраћена, а понеко, иако безнадежно болестан, изненада оздрави. Ипак, сва та чуда су пролазна. У потрази за вечним, људи се окрећу Богу, присећајући се како је Христос васкрсао Лазара, претворио воду у вино и са свега неколико хлебова и риба нахранио хиљаде...

Наравно, за хришћане су ове библијске приче непоколебљиве истине, док их атеисти одбацују. Спор о постојању Бога траје исто колико и сама религија.

А шта је са феноменом мироточења? Да ли је то заиста чудо Господње, дато људима да их врати вери и у њој их ојача, или је у питању само нечија вешта обмана?

Први забележени случај мироточења у Русији догодио се крајем 13. века у Великом Устјугу. Тада је у граду живео свети јуродиви Прокопије, надарен прозорљивошћу. Године 1290. почео је да преклиње суграђане: „Покајте се и поправите, иначе ћете страдати од града огњеног!“ — али људи су му се само подсмевали. Ипак, баш како је јуродиви предвидео, неколико дана касније, у недељу поподне, над градом се надвио црни облак пун камења и огња. Устјуг је утонуо у таму, праћену тутњавом грома. Уплашени народ похрлио је у храмове са молитвом и покајањем. Највише људи окупило се тамо где се пред иконом Благовести усрдно молио Прокопије. Тада је из иконе потекло толико мира да су њиме могли да напуне црквене посуде. Готово истог трена, облаци су се разишли, а двадесет километара даље ударио је гром, изазвао пожар и уништио читаву шуму. Житељи града су помазани миром са иконе, а многи су том приликом исцељени од разних болести.

Једна од најпознатијих икона је Иверска икона Богородице ("Монтреалска"), која је од 1982. године мироточила пуних петнаест година. Православци сматрају да је мироточење ове иконе једно од највећих чуда прошлог века. Њен чувар, Хосе (Џозеф) Муњоз Кортез, предавач историје уметности на Универзитету у Монтреалу, отишао је те године у Грчку, на Свету Гору — земаљски врт Пресвете Богородице. У скиту Светог Данила угледао је копију Иверске иконе. Хосе је молио монахе да му је продају, осећајући да она мора бити с њим на Западу, али је одбијен. Ипак, сутрадан, пред сам полазак, игуман га је сустигао и поклонио му икону, рекавши да га је сама Царица Небеска благословила да је узме.

Дана 24. новембра 1982. године, Хосе се пробудио у својој соби испуњеној изузетним мирисом — потоци мира сливали су се низ икону. Однео ју је у цркву и од тада је икона мироточила тачно 15 година. Остајала би сува само недељу дана годишње — током Страсне седмице, уочи Васкрса. Хосе је са овом чудесном светињом обишао цео свет: од Аустралије и Аргентине до Бугарске, а забележена су бројна исцељења од неизлечивих болести. Нажалост, 1997. године Хосе је мученички убијен у Грчкој, а икони се изгубио траг.

Постоје и тајанственији случајеви. Сваке године, током 24 сата, сасушена крв на дну посуде у катедрали у Напуљу изненада прелази у течно стање. Католици верују да је то крв Светог Јануарија, бискупа из Беневента, коме су Римљани одсекли главу 305. године. Овај прелазак из чврстог у течно стање потврдили су многи лекари и научници, али за овај феномен научно објашњење не постоји.

Чудесна икона „Полагање трновог венца на главу Спаситеља“, која се налази у цркви Светог Гроба у Јерусалиму, такође је светски позната. На њој је приказан тренутак када римски војници, ругајући се Христу, стављају трнову круну на Његову главу. Од почетка хришћанске ере, ова икона је крварила само три пута. Први пут, 1572. године, на месту данашње иконе налазила се древна фреска са истом темом. Уочи Васкрса, фреска је „оживела“ — низ њу су потекли потоци течности налик на крв. Неколико месеци касније, 24. августа 1572. године, у злогласној Вартоломејској ноћи у Паризу, убијена је готово трећина становништва.

Друго крвоточење догодило се уочи Васкрса 1939. године. Монаси су о чуду обавестили јерусалимског патријарха, а он римског папу. У септембру те исте године почео је Други светски рат.

У априлу 2001. године, начелник Руске духовне мисије у Јерусалиму, јеромонах Теофан, патријарх Иринеј и хиљаде ходочасника сведочили су трећем крварењу. У ноћи између Великог петка и Велике суботе, на Христовом плашту појавила се течност која је у гримизном млазу потекла ка Његовим ногама. Мироточење је трајало цео дан и престало пред сам Васкрс. У септембру те године, у терористичком нападу у Њујорку, срушене су куле „Близнакиње“, одневши хиљаде живота.

Случајеви мироточења су бројни, а сваки носи своју јединствену причу. Настављајући тему иконе „Полагање трновог венца“, могу се приметити још два страшна знамења. Почетак рата у Чеченији обележен је плачем икона „Брзопомоћница“ и „Иверска“ у селу Зеленчукскаја. Такође, уочи почетка школске 2004. године, икона је поново заплакала — 1. септембра догодила се трагедија са таоцима у школи у Беслану. Заиста, постоји необјашњива веза између мироточења и трагичних догађаја, а речи старих људи се памте: „Ако икона плаче сузама или крвљу, спрема се велика невоља...“

Иако иконе широм света мироточе и „плачу“, Русија је ипак „рекордер“ у овом домену чуда. Приметна је и својеврсна статистика: док су до краја 19. века мироточиве иконе биле реткост и сматрале се посебним божанским знацима, крајем 20. и почетком 21. века њихов број је постао запањујући! Говоримо о хиљадама икона — у храмовима, манастирима, па чак и у становима верника. Штавише, започело је „масовно“ мироточење, не само на старим иконама, већ и на оним новим, насликаним у савремено доба. Ни Црква, а нарочито наука, не могу да објасне ни овај нагли пораст, ни саму чињеницу мироточења.

Занимљив је и однос власти према овом феномену. Пре револуције 1917. године, постојала је строга процедура провере. Икону би прво прегледала епархијска комисија, а затим стручњаци које именује патријарх. Ако би чудо деловало аутентично, икону би ставили под стакло и печатили. Тек ако би наставила да мироточи, чудо би било званично проглашено. Ипак, истраге нису увек водили свештеници, већ и полицијски службеници, јер је било доста злоупотреба. Историја бележи случајеве где су поједини монаси, противећи се реформама Петра Великог, лажирали „плакање“ икона. Испоставило се да су „крваве сузе“ понекад биле само сок од вишње, вешто пропуштен кроз систем скривених цевчица.

Данас постоје посебне комисије које укључују теологе, хемичаре и физичаре. У Русији је 1999. године при Московској патријаршији основана Комисија за описивање чудесних знамења. Њихови прелиминарни закључци указују да се у историји Русије, а можда и целог хришћанства, дешава нешто јединствено. Истакнута су два велика таласа мироточења: први почетком 1920-их година (када су тамна лица на иконама чудесно постајала светла и блистава у време прогона Цркве), а други талас се дешава управо сада.

Генерално, мироточење је једно од ретких чуда за које научници немају ни једно једино веродостојно објашњење. Постоје само суве чињенице и резултати анализа. Изглед, боја и састав течности варирају: од густе смоле до прозирне росе. Мирис подсећа на ружу, јоргован или тамјан, али је интензиван и испуњава велики простор. Понекад капи прекривају целу икону, понекад извиру из одређених тачака, а дешава се да миро тече одоздо према горе, пркосећи закону гравитације. Чак и папирне репродукције и фотографије икона могу да мироточе.

Састав мира је посебна тема. Владимир Павлов, доктор физике и математике са Института „Стеклов“, каже: „Икона на којој се ствара свето миро крши научно схватање универзума. Шта се заправо дешава? Ствара се материја ’ни из чега’. Са становишта модерне науке, то се може десити само претварањем енергије у материју — што је процес супротан оном у нуклеарној електрани.“

Постоји, наравно, теорија таласно-честичне дуалности, али наука овде удара у зид. Треба се сетити да није сво знање научно стечено; неке истине једноставно осећамо. Ипак, наука може анализирати хемијски састав. У неким случајевима то је органско уље слично сунцокретовом, али само познавање састава не објашњава како је оно ту доспело. Московска патријаршија наводи да је миро најчешће „протеинска супстанца непознатог порекла“. Лабораторијски експерименти показују различите резултате: од познатих уља до праве људске крвне плазме. Најновије студије биолошких лабораторија Универзитета у Кијеву, рађене на моштима светитеља из Кијево-Печерске лавре, откриле су супстанцу са високим садржајем протеина. Биолози су збуњени и тврде само једно: такву супстанцу може да произведе само живи организам.

Владимир Владимирович
За Фонцацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков
Извор: pub.wikireading.ru