Чудо Светог Василија Острошког

Дођосмо у црквицу где су мошти Светог Василија... А онда, клецнуле ми ноге као да ме је неко ударио иза колена и ја падох на колена и стадох плакати тако горко како, чини ми се, никада нисам у животу. Два пуна сата сам плакао у манастиру, где год да сам главу наслонио: мени, мушкарцу, плаче се неиздрживо јако. И онда се сетих речи оца Јоила док смо се путем пењали горе: „Ви не знате да је сваки камен овдје - Божански камен!“

12.05.2024. Аутор:: Пријатељ Божији 12

Зовем се Бранко Шошкић и долазим из Лознице подрињске. Грешник сам пред Богом, али мислим ако се Господу помолим сасвим искрено, срца испуњеног покајањем, да ће ми се греси опростити. Ово што пишем превазилази сва тзв. „чуда" овог света, јер се ради о чудотворном исцељењу које се десило 23. септембра 1997. године у манастиру Св. Василија у Горњем Острогу.

Двадесет другог јула 1997. године родио ми се син. Давнашња ми је жеља била да ако будем имао сина да се зове Никола, по мојој слави и великом Свецу Св. Николи Мирликијском. Истог дана кад се родио, смештен је у инкубатор због мањих дисајних проблема, а просле два дана је извађен из инкубатора. У лозничкој болници је био и вакцинисан, као и сва друга деца.

Кад је напунио два месеца живота, приметио сам му на унутрашњем делу скочног зглоба леве ноге поприличан оток. Врискањем је реаговао чак и на благ притисак на то место. Одвели смо дете лекару.

Сутрадан су лекари, готово моментално, поставили дијагнозу - „септични артритис", запаљење скочног зглоба изазвано сепсом крви. Речено нам је да сепса крви лако може да доведе до смрти, али да је „срећа" што се сепса одразила на скочном зглобу, периферији организма. Препоручили су нам хитну хоспитализацију у Институту за мајку и дете у Београду. Нешто ми је лакнуло у души, јер смо чврсто, одлучили да га носимо правац у Острог (без знања лекара, наравно, који су морали чути од мене да га водим за Швајцарску, да би ми уопште дали дете). Тако смо се спаковали и пошли на пут.

Успут смо возили сваког ко нас је стопирао. На излазу из Подгорице према Никшићу повезли смо једног момка од неких 16-17 година до Богетића. Кроз разговор је сазнао да је Никола болестан и онда почео такву беседу да, чак, и да нисам веровао, тад сам морао поверовати у сигурно исцељење. Говорио нам је о снази вере са ауторитетом патријарха. А само 16-17 година је имао. Када смо се растајали у Богетићу, рекао нам је: „Не бојте се, само верујте, и излечиће се!" Ја се нагнух да му се захвалим, а њега - нигде нема!

Дођосмо у конак код Доњег манастира и добисмо одмах кључ од собе, па онда тек дадох личну карту. Дођосмо у собу - на зиду икона Св. Николе: „Добро је, слава нас прати, Мајо!" - рекао сам супрузи.

Сутрадан, 23. септембра прво што сам видео из собе био је прелеп бели крст на брду изнад. „Добро је, добро је!" - знао сам некако. Одмах смо без чекања отишли за Горњи манастир. Путем смо са страхом слушали речи оца Јоила преко разгласа. Говорио је о пушењу, о богаташима, о свему, a ја сам се уплашио као на Божијем суду, ето баш тако.

А Николу носих у његовом плавом ћебенцету. Он једва преко 5 кг, а мени тежак, претежак. Дошли смо и пред манастир коначно (ишли смо пешице до горе, јер се не ваља ићи колима пред Свеца). Тада је о. Јоил рекао: „Даћу ово сваком ко је крштен, ко не пуши и ко ништа од јутрос није ни јео ни пио!" Чекали смо, а о. Јоил је делио некима (а некима није), коцкасте комадиће хлеба са нечим налик меду.

Дошао је до једне жене, њој дао, њеном сину није и стао пред нас, а она жена пита: „А њему?" - мислећи на сина. „Он пуши!" - рече о. Јоил. „Не пуши."
„Пуши!"

„Па није од јутрос ниједну запалио" - рече уплашена жена. „Ни ја од јутрос ништа нијесам украо, а јуче сам двапут" - рече јој о. Јоил.
To ме је одушевило. Схватио сам да га је Бог обдарио прозорљивошћу.
„А ви?" - упита нас о. Јоил. „Ми пушимо, а мали није крштен".
„А што није?"
„Нисмо стигли, планирали смо..."
„Немојте да пушите поред малог, да дете не заради астму!
„Нећемо, нећемо".
„А шта му је?"
„Заразна му крв, оче" - некако сам се спетљао био око формулисања узрока болести.
Гледао сам Николу. Тако лепо гугуче и смеје ми се, а већ следећег тренутка може да падне у кому, нагло, ненајављено, јер је оток на нози био огроман.

Дођосмо у црквицу где су Мошти Светог Василија. Марија је држала дете, a ја сам се питао како да се прекрстим, јер видех да се неко само прекрсти, неко то уради брзо, неко као да купи неки прах, поклони се и прекрсти, па сам тако обузет размишљањем како да „изведем" тај чин, дошао на ред. А онда, клецнуле ми ноге као да ме је неко ударио иза колена и ја падох на колена и стадох плакати тако горко како чини ми се никада нисам у животу. Два пуна сата сам плакао у Манастиру, гдегод да сам главу наслонио: мени, мушкарцу, плаче се неиздрживо јако. И онда се сетих речи оца Јоила док смо се путем пењали горе: „Ви не знате да је сваки камен овдје - Божански камен!"

Опет смо сишли, a ја сам се већ уморио од чекања. Тад је о. Јоил прошао поред нас и рекао: „Ко је за поклоњење нека дође за мном". Тако смо и пошли. Видели нас људи што су већ чекали за исповест или молитву, и сви нас пропустише иако то нисмо ни тражили.

На улазу нам је неки свештеник из Новог Сада рекао „да ћe се молити за малог Николу, а молиће се за њега и кад се врати у Нови Сад". Рекао нам је да и он има једног унука Николу.

Кад смо ушли, о. Јоил нас строго упита: „Што сте дошли?" - ја му рекох да знам да ћe Николу Бог излечити, јер нема ко други. А он ми рече: „Не бој се, тата, син ћe ти бити данас излечен" - па узе епитрахиљ и стави детету преко главе и рече: „У славу Бога..." и још нешто, али не могу да се сетим шта.

И још ми рече: „Данас да га крстиш у Доњем манастиру и вјеруј."
„Верујем!" - рекао сам.
„Само вјеруј!" - тако нас је о. Јоил и испратио.

Ја угледах међу иконама неког мени дотад непознатог Свеца и одједном опет почех плакати овог пута од неке велике срећe и олакшања. Стао сам поред те иконе и брисао очи да видим о коме се ради, кад оно пише на грчком: „Свети отац Никола".

„Види ти ово, оба чудотворци, оба личе, као права браћа!" - помислих, мислећи на Св. Василија и Св. Николу.

Сишли смо у Доњи манастир, крстили Николу, кум је био Данило Дамњановић из Мојковца, иначе студент Цетињске богословије који је у Доњем манастиру помагао свештенику око крштавања. И у оној брзини кум Данило и тај драги свештеник нас напросто натераше да одмах одемо, и тек иза Подгорице се сетих да нисам ни платио за Крштење! Жена ми рече да нема везе.

Дошли смо у Беране код мог стрица да се мало одморимо, а и био је ред да се видимо, јер нам је било успут. Марија оде у собу да пресвуче Николу и наједном цикну: „Бане! Дођи брзо, брзо!"

Ја сам осетио неку огромну радост у њеном гласу и потрчах у собу, слутећи чудо.

Да! Отока нигде није било! Ја бојажљиво пипкам ногицу, а Никола црче од смеха. Нигде бола ни вриске, видим нигде кашљања и кијања од тзв. „болничког вируса" који му се накалемио у Београду на Институту за мајку и дете.

Како сам се тада суздржао од провале осећања, није ми јасно. Док ово пишем, суздржавам се опет.

Оче свети, Творче, хвала ти на Твојој Љубави према нама, грешнима и малима!

Хвала Ти, Оче, што волиш мог сина, што си нам помогао!

Стојим пред Тобом, Свети Оче, Господе, за сваку ову написану реч да је истинита и дајем ово у манастир да се прочита и да драги монаси који се моле за нас грешне Теби, Оче, знају да је све то од Тебе, Оче, кроз Св. Василија и Св. Николу. Хвала Ти, Оче, Који си на Небесима!

15. октобра 2000. године у Горњем Острогу



Komentari (12)

13.05.2024.

Milena

Slava mu i hvala.Mi imamo našeg Vasilija. Hvala mu gde se čuli i gde nije.

Коментариши

13.05.2024.

Bog je veliki?Kroz svetitelja,Svetog Vasilija Ostroškog čudotvorca,šalje nam pomoć i isceljenje.Prvo se pomolim njemu i svim svetima,za sebe i sve ljude.

Коментариши

13.05.2024.

Vera činvuba

Ja vverujem u boga isveća meni dragom kao i sve svece. Svi su meni mili a ja grešna znam da sam i tražim molim oprost sa molbom iz moje duše i srca da mi smiri moj nemir koji imam dan noć majke nemam od tri meseca život mi nije bio lak nije ni sada i nisam srećna a bog zna zašto Amin

Коментариши

21.10.2015.

dragana

Sve pohvale i sve ok ,ali ja sam izgubila veru, molila se pod ostrog za jednu jedinu zelju da dobijem dvojke to mi je bila jedina zelja u zivotu postila redovno sve postovala da bi na kraju posle godina i godina borbe za detetom bar jednim lejari meni kazu da nemogu postati majka tako sam rodjena

Коментариши

21.10.2015.

ЉИЉАНА КИКОВИЋ

МОЛИТВАМА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ,БОГОРОДИЦЕ РАДИ ПОМИЛУЈ НАС !!!
ГОСПОДЕ САЧУВАЈ НАМ НАШЕГ ЧАСНОГ ОЦА ЈОИЛА И ПОДАРИ МУ ДОБРО ЗДРАВЉЕ И ДУГ ЖИВОТ <3 СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ +++ АМИН.

Коментариши

21.10.2015.

radica

Ovo je nesto prelepo, citajuci osetila sam veliko uzbudjenje. Hvala ti nas prelepi oce SVETI VASILIJE. Svi kazu da se ne trebe pricati vec spremiti i otici u tvoj manastir na Ostrogu. To je zelja koja me prozima dugi niz godina ali ne znam kako da skupim dovoljno snage i krenem, imam strsnu fobiju.

Коментариши

22.10.2015.

mirjana

Draga Dragana, morate otici bar tri puta pod Ostrog i bar jednom od ta tri puta da prenocite napolju ispred manastira. Morate se moliti Svetom Vasiliju da moli Gospoda da vasu utrobu ucini plodnom i to ce se i desiti. Ne vrede ni molitve ni postovi ako nema dovoljno vere iako molitve nisu iz duse

Коментариши

22.10.2015.

Јова

Сестро Драгана, сујетне жеље горде особе Господ неће услишити, потребно је смирење, кротко срце, свест о нашој грешности и ништавности као и свест о безграничнном милосрђу Божјем, верујући добићемо само оно што је по Божјем Промислу истински добро за нас. Не одустај него веруј и надај се! Свако добро...

Коментариши

18.03.2016.

lena

Добра моја Драгана,
ја не знам пуно о Богу, скоро сам га упознала, али ти једно могу рећи; само Бог зна можеш ли или не постати мајка. Молим те не губи веру, просто и кратким молитвама му се обраћај и нека се сви твоји блиски моле за тебе, и ја ћу се помолити. Буди ми у миру и љубави Божјој. Лена

Коментариши

04.04.2016.

Biljana

Slava Bogu ! Hvala Bogu za sve ! Slava i hvala Svetom Vaasiliju Ostroskom za sve ...Oprosti Boze i pomozi !

Коментариши

04.04.2016.

bilja

Dragana ne gubi nadu. I nama su isto doktori da nema sanse da ostanem trudna prirodnim putem, ali mi smo verovali u Boga i bili smo uporni. Bili smo uporni,. Bili smo na Ostrogu posle smo uzeli grozdje sa Hilandara i ubrzo sam ostala trudna. Zelim ti puno srece i ne gubi nadu.

Коментариши

04.09.2016.

Mirjana

Bila sam decenijama strastveni pušač i nisam mogla nikako da pobijedim tu strast dok nisam odgledala besjedu oca Joila i evo već godinu dana ne pušim.
To može razumjeti samo onaj ko to doživi.
Želja mi je da odem u Ćirilovac i upoznam uživo tog Bogougodnika.

Коментариши


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.