Шта нас чека на Страшном суду

Свако од нас наравно очекује смрт у тим категоријама које су му својствене. Али не треба стварати лажне категорије. Наш сусрет са Христом је сусрет са нашим Спаситељем. Наш сусрет са Богом је сусрет са неизрецивом љубављу. То треба да запамтимо.

29.09.2014. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Чини ми се да се Страшни суд састоји у томе да ће свако од нас стати пред лицем савршене љубави и увидети како је мало има у себи, и ужаснути се. Али то не значи да тада почиње мучење. Можда сам ја јеретик, и можете ме спалити пре него што напустим овај свет али ми се чини да ће нас Бог дочекати с жалошћу због тога што смо цео живот бесплодно проживели, и тако га сами искварили, а да не говоримо о другима; и Његова реакција на нас ће бити – жалост и састрадање. 

Када читам на пример причу о овцама и козама, не чуди ме то што ће козе поћи на леву страну, а овце на десну, већ ме задивљују критеријуми које Христос даје о спасењу и погибији. Сви критеријуми се своде на једно: да ли си био човек или не? Да ли си нахранио гладног? Оденуо необученог? Пружио уточиште бескућнику? Посетио болесног? Ниси ли се постидео да признаш да ти је пријатељ у тамници? Итд. Нема ту ни једне речи о томе како си веровао, како си се молио, да ли си био благочестив или не, јер је питање следеће: ако ти ниси био човек твоје човечанство не може да буде обожено. Ако си био човек можеш постати причасник Божанске природе (2 Пет. 1, 4). И чини ми се да је то дубоко утешно не у неком површном смислу. 

Ја сад излажем своја размишљања, и зато можете да ми ставите колац за моја богословска измишљања. Ми говоримо о Страшном Суду и о мучењу. Чини ми се да руска фраза «сагорео је од стида» то исказује веома јасно. Када одједном видиш нешто ужасно, трагично, најстрашнији тренутак – тада када то први пут видиш: ушао си у собу и видео да док тебе није било твоја мајка је умрла; ушао си у кућу и увидео да су у твом одсуству убили вољеног човека. То је тренутак непоновљивог ужаса, даље следи само наставак, а тај први тренутак је одлучујући. У изразу «Страшни Суд» чини ми се да се реч «страшни» односи на тај први трен када ћемо стати лицем к лицу с Богом и у ужасу увидети шта смо могли да будемо и шта нисмо постали. 

А даље следи друго. Изображење Страшног Суда на слици често је представљено као овоземаљски суд. Постоји судија, постоји онај коме се суди, ђаволи сведоче о једном, ангели о другом – али то не одговара никаквој реалности. Јер у нормалном овоземаљском друштву постоји законодавни орган, који пише законе али их не примењује; постоје судије које не пишу законе а примењују их, постоје они којима се суди, постоји одбрана, као и сведоци за и против њега. А замислите слику Страшног Суда, како нам се представља: Законодавац – Бог, Судија – Бог, Искупитељ наш – Бог у Христу, Заштитник наш – Бог... Какво је то правосуђе, опростите? То је нешто потпуно друго, што исказујемо речима: правосуђе, суд итд., али то уопште није тај суд на који доспева рецимо разбојник када га ухвате. Ми не можемо да знамо какав ће у ствари бити тај суд, ми само знамо да никаква неправда неће ући у Царство Божије. Али чиме се она може искупити? (То нису моја размишљања тако да то говорим уверљивије). Француски писац, католички епископ, је говорио да је страдање – једино место сусрета између добра и зла, због тога што се зло увек урезује или у тело, или у душу жртве. Жртва може да буде крива или не, али је то место сусрета. И подвлачио је да тренутак када човек, крив или не, постаје жртва, он добија могућност да опрости; он може да понови Спаситељеве речи: Опрости, он не зна шта ради! 

Имам пример за то из концентрационих логора. После рата сам пола године радио као лекар људима које су ослобађали из логора. Доспеле су ми у руке немачке новине у којима се говорило о томе како је у једном логору (чини ми се Дахау) пронађена молитва коју је написао један Јеврејин на парчету папира. 

«Мир свим људима зле воље! Нека престане свака освета, сваки призив ка казни и освети. Преступи су препунили чашу и људски ум више нема где да их у себе смести. Небројене стотине мученика. И зато не стављај њихова страдања на тасове Твоје правде Господе, не обраћај их против мучитеља страшним кривљењем, како да се у њима не пробуди страшна освета. Подај им другачије! Стави на тасове, у одбрану џелата, издајника и свих људи зле воље – храброст, духовну силу мученика, њихово смирење, њихову узвишену благородност, њихову непрекидну унутрашњу борбу и непобедиву наду, смех који суши сузе, њихову љубав, њихова измучена, разбијена срца, која су остала верна пред лицем саме смрти, чак и у тренуцима појединих слабости.

Стави све то Господе пред Твојим очима за опроштај грехова, као откуп, ради тријумфа праведности, прими добро, а не зло! И нека ми останемо у сећању наших непријатеља не као њихове жртве, него као страшан кошмар, не као они који неодступно следе њихове варке, већ као помоћници у њиховој борби за искорењивање њихових преступних страсти. А када се све то заврши даруј нам да живимо као људи међу људима, и да повратимо мир на нашу пострадалу земљу – мир људима добре воље и свима осталима». 

Други пример је пример једног веома блиског човека. Био је значајно старији од мене, учесник је првог светског рата, где је изгубио руку; он је заједно са мајком Маријом Скобцовом спасавао људе у време немачке окупације – Фјодор Тимофејевич Пјанов. Немци су га одвели у логор где је био четири године и остао жив. Када се вратио срео сам га случајно на улици и рекао: «Фјодоре Тимофејевичу, шта сте донели из логора, с чиме сте се вратили?» - Вратио сам се са ужасом и немиром у души. – Шта, изгубили сте веру? – Не, - каже, - већ док сам у логору био жртва суровости, док сам стајао пред опасношћу не само смрти, већ и мучења, сваке минуте сам могао да говорим: Господе, опрости им јер не знају шта раде! И знао сам да Бог треба да услиши моју молитву јер сам имао право да молим. Сада сам на слободи: наши мучитељи можда нису схватили и нису се покајали; али када сада кажем: Господе опрости јер не знају шта раде, Бог ми одједном одговори: а чиме ћеш доказати искреност свог опраштања? Ти не страдаш, сада ти је лако да кажеш... И то је такое херој опраштања. 

И дубоко сам уверен, да када сви станемо на Суд Божији, неће бити такве жртве која неће стати у заштиту свог мучитеља, јер пре него што дође време коначног Страшног Суда над човечанством, свако ће умревши успети да погледа на себе у огледалу Божанства, да увиди себе у односу на Христа, и да схвати да није био то за шта је био призван, и неће моћи никога да осуди. Гогољева прича о страшној освети: незамисливо је да неко каже: прокуни га, баци у вечну пропаст! ...Ето то је моја рекација на то и ја сам то преживео у извесној мери. 

Митрополит Сурожски Антоније (Блум)

pravmir.ru
превод са руског Др Радмила Максимовић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.