Шта се дешава унутар нас?

Од када угледамо светлост дана, нашу душу опседају бриге и не допуштају нам ни да седимо на једном месту. Не можемо ни да проговоримо ма са ким како треба, чак ни да једемо на миру. Онда нас преморене ноћ обара на одмор али нас у сну поново нападају сновиђењима пуна брига. Та се болест назива многобрижност. Она изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе.

21.05.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Онај ко жели да исправи себе, треба да позна себе; онај ко жели да позна себе, треба да испита себе; а онај који жели да испита себе, треба да уђе у себе, да подвргне разматрању све што тамо постоји, да би кроз то навикао да у себи разликује све добро и лоше и у складу са тим да ради на себи. Нека свако затвори своја спољашња чула, и нека управи око пажње унутра и погледа шта се налази тамо.

На први поглед тамо нећете видети ништа, али не зато што тамо нема ничега, већ зато што је тамо превише свега и све је збијено и плови у хаотичном нереду. Доживећете исто оно што се доживљава кад настане густа магла. Магла, као зидом ограђује од нас све предмете и скрива их у себе; исто тако и онај који се први пут окреће себи види да све његово унутарње као да је покривено мрачним покривалом. У ово се можете и сада уверити. Али не прекидајте напор самоудубљивања. Истрпите мало и ви ћете ускоро почети да разликујете мало-помало оно што се дешава унутар вас, слично као што онај ко споља уђе у слабо осветљењу просторију, постојавши мало, почиње да разликује један по један предмет који се у њој налазе.

Удвостручите пажњу и гледајте: предмет који вас је занимао је склоњен, његово је место заузео други, овај је овог тренутка замењен трећим, овај није успео да се покаже, јер га је истиснуо четврти, који је гоњен петим у свом редоследу и тако даље. Једна се помисао журно смењује другом, тако да скоро да нема могућности да објаснимо себи шта је прошло кроз нашу главу. Ова покретљивост не само да нас спопада у расцепу између два посла, на пример, при прелазу са једног места на друго, већ и за време ових послова, ма како важни они били: и у време молитве у храму или дому, за време читања или чак удубљеног размишљања. Обично ово називају размишљање, а уствари ово је покраденост (може и: разбацивање) ума, или расејаност и одсуство усресређене пажње, толико потребне при управљању самим собом. Ово поставите као прву црту вашег унутрашњег човека. Стање код светитеља супротно овоме јесте пажња ума, при чему ништа самовољно не улази у главу и не излази из ње, већ је све потчињено слободи и сазнању у којем обично пребивају само Бог и лице које Га созерцава. Између ових супротности постоје разни стадијуми душа које се труде у борби са помислима и ревнују за то да их умире.

Погледајте још пажљивије и ви ћете у себи под том сметеношћу помисли у уму, разликовати у вољи непрекидну бригу о уређењу вашег живота, бригу која непрестано изједа душу, као црв, гони човека-трудбеника са једног посла на други, стално га усмерава напред, чинећи га незадовољним оним што поседује и по извршавању једног стално представља стотину других послова, који као да су неизбежни. Од самог буђења душу опседају бриге и не допуштају нам ни да седимо на једном месту, нити да проговоримо ма са ким како треба, чак ни да једемо мирно, док нас преморене дубока ноћ не обори на одмор, узмућујући нас у сну сновиђењима пуним брига. Та се болест назива многобрижност, која изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе. Њу поставите као другу црту тога што се дешава у вама.

Супротна овоме особина светитеља јесте безбрижност, која ипак није потпуна незаинтересованост за обавезе, већ правилни, смирени труд који се састоји у предавању себе и свог учешћа свепромислитељном старању Божијем. Средину између њих чини борба између самопромишљања и смиреног предавања себе Промислу Божијем према својој снази.

Погледајте још дубље у себе и увидећете заробљеника везаних руку и ногу, против воље повлаченог тамо-амо, самопрелештеног, који, међутим умишља о себи да он ужива потпуну слободу.

Окови овог прелешћеног сачињени су од пристрашћа према различитим лицима и стварима које га окружују од којих нам је тешко да се осамимо и болно да се растанемо. Као што и риба која се упецала на удицу плива, али никако не даље од тога колико јој дозвољава нит на коју је прикачена удица, или као птица у кавезу, која премда лети, мада не даље но што јој то дозвољавају зидови кавеза; тако и пристрашћа још увек остављају слободу да се делује како се жели, док се деловање не дотакне нечега у вези са предметом пристрашћа, а чим се посао дотакне тих предмета, душа више не може да влада собом. И што је више пристрашћа, то је мањи круг слободе. А дешава се и то да је неко потпуно свезан и да не може да направи покрет у једну страну, а да себи не причини бол на другој страни. Онај који је пристрасан према многим стварима материјалнe природе осећа се слично ономе који се, шетајући шумом, и рукама и ногама заплео у лепљиву траву, и ма којим делом тела да се покрене, осећа да је везан. Ово поставите за трећу ставку вашег унутарњег стања: пристрасност. Супротна њему особина код светитеља је одрешеност од свега, слобода срца, унутрашња независност. Средина између њих је рад на ослобођењу срца од пристрашћа.

Расејаност ума, многобрижност и пристрашће нису сва наша невоља. Премда су оне унутрашњег својства, ипак пребивају на површини срца. Проникнимо, пак, дубље у ово срце и ослушнимо шта има тамо.

Поспешићу ваше разумевање поређењем: путник види у гори пећину чији је улаз прекривен травом, а унутра је мрак. Прислонивши уво, чује сиктање змија, рику и шкргут зуба дивљих звери. Ово је слика нашега срца. Да ли сте икада имали прилике да пратите његове покрете? Покушајте да то учините, макар и кратко време и запазите шта се тамо догађа. Десила вам се непријатност и расрдили сте се; сусрела вас је невоља и ражалостили сте се; непријатељ вас је срео и распламтели сте се осветољубивошћу; видели сте равног себи који је заузео више место и почињете да завидите; помислили сте о својим савршенствима и разболели сте се гордошћу и надменошћу А човекоугодништво, сујета, похота, сластољубље, лењост, мржња и остало једно за другим спопадају срце и то само за неколико минута. Све ово излази из срца и у срце се враћа.

Оправдано је један од подвижника, који су пазили на себе, созерцавао људско срце пуно змија отровница, то јест страсти. Када се разгори нека страст, исто је као да змија излази из срца, усмеравајући се ка њему и убада га својом жаоком. Болно је и када змија излази и када уједа… Ујевши за срце, она се храни његовом крвљу и дебља се. Дебљајући се, она постаје отровнијом злобнијом, и још више тиранише срце у коме живи. Ово не се дешава само са једном страшћу, већ са свима, а оне никада не наступају појединачно, већ увек све скупа, покривајући, али не уклањајући једна другу.

Такво је срце човека које греши, ма ко он био. Супротност овоме је срце светитеља слободно од страсти, или украшавано бестрашћем. У средини стоје они који се боре са страстима и похотама под обележјем подвигоположника Господа и Његовог свеоружја.

Ето на чему се може радити у свакоме од нас. На основу написаног можемо одредити шта је заиста у мени и теби, и где смо и шта можемо да очекујемо.. Тешко расејанима, многобрижнима, привезанима за материјално и онима које муче страсти! Напротив, блажене су душе које пазе на себе, које се успокојавају у Богу, које су се ослободиле од свега и очистиле своје срце од страсти! Благословени су и они који остављајући погибао првих, стреме ка блаженству других.

Свети Теофан Затворник (''Унутрашњи живот'')



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.