Шта је страст?

Када задовољење природне потребе човека почне да прераста у једини циљ и смисао тада можемо говорити о страсти. Страст је нека врста обоготворавања одређене потребе и служење њој. Пошто је човек не само тело већ и “душа жива” ово двоје је сједињено у човековом бићу. Стога и страсти, као злоупотреба потребе, узрастају сједињене на штету човековог спасења.

10.12.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 1

Приликом разматрања овог питања имамо намеру да се придржавамо постојећег источно-аскетског система светих отаца. Свe огромно мноштво разноврсних страсти оци - аскети обично своде на осам главних. Ових осам страсти се наводи по истом поретку: чревоугодије, блуд, среброљубље, гнев, туга, униније, таштина и гордост. Ове страсти узнемиравају све нас и налазе се у свим људима и сви се слажу у томе да оне чине осам главних порока који прете подвижнику. Наведене страсти се називају “главним пороцима”, “владајућим страстима”, “наследним производитељима зла”, од којих потичу све друге страсти.

Преподобни Јован Касијан чак наводи оријентациону таблицу, на известан начин родослов осталих најуочљивијих порока, који потичу од осам главних страсти као од својих почетака и корена. Прихваћена је подела страсти по њиховој врсти на две категорије, на телесне и душевне. Телесне – јесу оне, по дефиницији Јована Касијана, које у суштини припадају узбуђивању и чулима тела, којима се оно наслађује и храни, тако да понекад узбуђује и мирне душе и против њихове воље их привлачи да се сагласе са својом жељом. У њих спадају чревоугодије и блуд. Дакле, тло за себе телесне страсти налазе у телесним потребама и инстинктима, а душевне – у душевним.

Душевним називају оне које исходећи из душе не само да не причињавају никакво задовољство телу већ га подвргавају тешкој болести и хране само болесну душу храном јадног наслађивања. Овој категорији страсти припада осталих шест: среброљубље, гнев, туга, униније, таштина и гордост. Без обзира на овакву поделу оци-аскете ипак признају да се телесне и душевне страсти налазе у односима узајамне зависности.

Преподобни Исаак Сирин овако расуђује: “Ако се страсти називају душевнима зато што покрећу душу без учествовања тела, онда ће и глад, и жеђ и сан бити душевни, јер и у њима, као и приликом одсецања удова, у грозници, у болестима и томе сличном душа пати и уздише заједно са телом. Јер је душа сапатница тела због општења с њим и тело је сапатник душе; душа се весели кад се весели тело, а прима у себе и муке његове.” На основу овога се страсти чревоугодија и блуда, које се често корене у телу, понекад побуђују без учествовања душе, повлаче за собом и душу због њене везе са телом.

Узајамни односи између страсти се објашњавају потпуним, тесним и узајамним односима душе и тела и њиховим испољавањима. И саме телесне страсти се зато не могу сматрати физиолошким актовима, оне су пре психофизичка стања. Саме по себи телесне потребе организма ни у ком случају не могу бити назване страстима у негативном смислу – таква су само душевна стања сластољубља и сладострашћа. Зато блуд и чревоугодије у моралном смислу не подлежу одговорности као природне потребе организма, односно не у смислу физиолошких појава, већ управо као психичка стања пада која с обзиром на то да су греховна и погибељна, “пошто се помисао меша са духом и душа се спаја са утисцима који је маме, а који су се у њој појавили”, односно пошто се испоставља да су наведене страсти појаве које припадају сфери писихичког живота.

Њихово тежиште, као и тежиште душевних страсти лежи у самој души, у духовној страни човека. Свети Јован Златоуст тим поводом каже следеће: “Тело без душе не би било у стању да учини ништа лоше, а душа без тела много може да уради... Преједање се не дешава по потреби тела, већ због непажње душе: телу је потребна храна, а не преједање... добродетељ душе се састоји управо у повиновању тела души, зато што само по себи тело није ни добро ни лоше. Све остало (осим неопходних потреба тела) припада души.” Зато би било веома тешко, чак и немогуће спровести уочљиву границу између физиолошких и психичких елемената у телесним страстима.

Јединство наше душе и психолошка аксиома да је у душевном животу једно психичко стање тесно повезано с другим, да једно чини неопходан услов за настанак другог – ове две одредбе су дале основу оцима-аскетама да установе да постоји тесна веза између свих осам главних страсти. Осам страсти, каже преподобни Јован Касијан, иако имају различито порекло и различита дејства сједињене су међу собом неким сродством и такорећи везом, тако да сувишак прве страсти представља почетак следеће. Јер од сувишног чревоугодија обавезно потиче блудна страст, од блуда – среброљубље, од среброљубља – гнев, од гнева – туга, од туге – униније.

Остале две страсти, односно таштина и гордост су такође сједињене међу собом на исти начин као и претходне страсти: од изузетне таштине рађа се гордост. Али од ових првих шест страсти оне се потпуно разликују и не сједињују са њима на сличан начин, и не само да не добијају од њих никакав повод за своје рођење, већ се чак и побуђују на супротан начин и супротним редоследом. Обично се дешава да се ове две последње страсти јаче множе након истребљења првих и да кад се ове прве умртве оне живље настају и расту.

Дакле, душевне страсти и такозване телесне страсти имајући заједничку психолошку основу не само да су неодвојиве једне од других, већ се, напротив, налазе у тесној генетској вези. Ова одредба ће и даље имати важан значај кад се буду дефинисали начини и поредак борбе са страстима, а сад представљају важан услов за анализу сваке страсти посебно.

Одломак из књиге “Тајна људске душе” Митрополита Николаја (Могиљевског)



Komentari (1)

11.12.2020.

Љубо Милосавлјевић

Све Вам је добро и у славу Божију. Са срећом наступајући божични пост. Да Божић дочекамо у здрављу и весељу, побожнији него што смо били.

Коментариши


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.