Речи се временом троше, губе смисао и садржај. Као и за све остало, криви смо ми људи. Где год смо крочили, шта год смо рукама дотакли, успели смо да помрачимо лепоту и раскош многих ствари. Злоупотребом речи одузели смо им чистоту.

Христос подсећа на најважнију заповест од свих, заповест љубави према Богу и ближњем. „О овим двема заповестима“, каже Он, „висе сав његов закон и пророци“. (Матеј 22:40) Заповест љубави је следећа. „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом. Ово је прва и велика заповест. А друга је слична: Љуби ближњег свога као самога себе. (Матеј 22:37-39)

Када причам о љубави, увек сам на губитку. Осећам да никада не могу довољно да нагласим колико је од виталног значаја да се вратимо и прихватимо ову свету врлину. Сви свуда говоре о љубави, али је је тако мало. Јасно је, међутим, да колико год нам је потребан чист ваздух за дисање и хладна, чиста вода за пиће, колико нам је потребно блиставо топло сунце да бисмо живели, толико нам је потребна и љубав на исти начин, да бисмо преживели.

Сви смо чули за различите политичке и економске силе у свету, однедавно се чак говори и о суперсилама. Ипак, чини се да нико не види очигледно: не постоји суперсила на свету која се не може срушити и уништити. То је много пута у историји доказала мала и слаба држава Србија у Првом светском рату против Аустро-Угарске. То су доказали Пакистан, Вијетнам и друга крвава ратишта. Људи су почели да схватају да је много мудрије и боље стати и преговарати и решавати ствари на друге начине осим крвопролића и силе. Употреба силе је против воље Божије. Бог је изнад сваке силе овога света, и Он не гледа на силу благонаклоно.

У зору људске историје, док је успостављао свој поредак на земљи, Господ је објавио своју љубав према човечанству, „показујући милост хиљадама оних који Ме љубе и држе Моје заповести“. (Излазак 20:6). И све што је оваплоћени Бог говорио људима на земљи требало је да их подсети на оно што им је Бог већ једном објавио и на оно што је записано у Светом писму. Христос је говорио злонамерним фарисејима на њиховом језику, трудећи се у њиховој отупели савести да изазове мисли о себи као о испуњењу свега онога што су богонадахнути људи Старог Завета прорекли. Божја заповест љубави је написана на самом почетку Светог Писма буквално истим речима којима Христос говори фарисејима. „Љуби ближњега свога као самога себе“. (Левитска 19:18)

Зашто „као ви“, могли бисмо се запитати, као што људи често раде. Зашто не више, или чак мање? Они који мало раде често много причају, а они којима није стало до одговора обично постављају највише питања. Одговор на ово питање је јасан. Кад бисмо бар успели да достигнемо тај ниво на коме бисмо могли да волимо ближњега колико волимо себе! Живот је, међутим, пун сулудих примера који показују да смо способни да мрзимо другу особу више него што волимо себе. У жељи да некоме учинимо зло, ми сами патимо. Гурајући друге у провалију, многи сами у њу падају. Укратко, „Ако ствари не иду добро за мене, не желим да ни мој комшија буде добро“, тако размишљамо.

Постоји још један одговор зашто треба да волимо ближњега као себе самог. То је зато што Бог подједнако воли све људе и док нас посматра са својих небеских висина, ставља исту вредност на душе сваког од нас. Он ће дати свој коначни суд када за то дође време и Он ће то учинити.

На истом месту где је Мојсије записао Божију заповест о љубави, писао је и о Божјој речи о љубави која превазилази круг пријатеља и родбине. „Странац који живи с вама биће вам као рођени међу вама, и волите га као самога себе; јер сте били странци у земљи египатској.” (Левитска 19:34)

У Петој књизи Петокњижја, која се назива и Поновљени закони, скоро одмах након што је дао заповест љубави према Богу, Бог је објавио своју вољу преко пророка. „Чуј, Израеле: Господ Бог наш је један Господ. И љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом. И ове речи, које ти данас заповедам, биће у твом срцу.” (Поновљени закони, 6:4-6) Бог је обновио своју заповест о љубави и урезао је у срца људи много пута током векова, јер људско срце одбацује љубав врло брзо и лако. Кад бисмо љубав у срцу хранили бар онолико колико негујемо мржњу, и кад бисмо се сећали добра које нам је учињено бар онолико колико се сећамо зла. Склони смо да заборављамо и минимизирамо добро, а што се тиче наше углавном ирационалне мржње, волимо да га хранимо измишљеним аргументима и доливамо уље у ватру чак и када би се временом сами охладили. На једном месту у Светом писму стоји да они који љубе Господа треба да буду „као сунце кад излази у сили својој“. (Судије 5:31) Овако треба да будемо са својим ближњима, јер „ко не воли свог брата кога види, како може да воли Бога кога не види?“ (1. Јованова 4:20)

Господ Исус Христос је проширио границе љубави до вечности. „Чули сте да је речено: Љуби ближњег свога, а мрзи непријатеља. Али ја вам кажем: волите своје непријатеље, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас злобно користе и прогоне; да будете синови Оца свог који је на небесима, јер Он даје да своје сунце излази и на зле и на добре, и даје кишу на праведне и на неправедне.” (Матеј 5:43-45)

Дајући нам ову заповест, Христ нас суочава са ненадмашном логиком: „Јер ако волите оне који вас љубе, каква вам је награда? Зар то не чине ни порезници?" (Матеј 5:46) Љубав не тражи своје (1. Коринћанима 13:5) Ако некога волимо да бисмо заузврат били вољени, то није љубав, већ самољубље. Љубав није окренута ка унутра. Окренут је ка другом, чак и ако овај други не одговара на нашу љубав. Ово је хришћанска љубав. „Чак и грешници воле оне који их воле.” (Лука 6:32)

Требало би да будемо препознатљиви по својој љубави. Где нема љубави, нема ни хришћана. „По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако будете имали љубав једни према другима. (Јован 13:35) „Ако ме волите, заповести моје држите. (Јован 14:15) каже Христос својим следбеницима и нама. Испразни разговори и никакви поступци, ово није љубав. „Нико нема веће љубави од ове, него ко живот свој положи за пријатеље своје. (Јован 15:13)

Коначно, Господ нам није дао избор да ли да покажемо љубав према нашим ближњима или не. „Ово вам заповедам, да волите једни друге. (Јован 15:17) Ово је једини начин да се постигне спасење.

Протојереј Василије Томић