Људска права и слободе

Људска права и слободе постала су глобална “дежурна” тема, прокламовани циљ савремене цивилизације и, у исто време, идеал у име којег се крше права и спутава слобода како човека појединца тако и народа и њихових држава.

13.11.2014. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Најважније питање данашњице јесте питање о повезаности идеја права и слобода личности са проблемом њене моралне одговорности. Хришћанској мисли својствено је везивање идеје достојанства личности са питањем моралности, а то нас неизбежно доводи до размишљања о деструктивном деловању греха на човекову душу. Међутим, пошто се појам и проблем греха у либералној философији игноришу, у њој, природно, нема места ни за религији својствено разликовање добра и зла. По мом мишљењу, унутрашња противречност у поимању идеје људских права у савременом западном свету представља последицу управо те околности.
Истискивање појма греха из свакодневног живота и из сфере интелектуалног дискурса доводи до брисања граница између добра и зла у свести људи. Личности се забрањује једино да се реализује на начин који може повући за собом ограничавање туђе слободе. Другим речима, јуридичке законе морамо поштовати, док нас морални императиви уопште не обавезују. Управо из тог разлога религијска етика, која инсистира на приоритету моралних вредности, данас је изложена жестоким нападима. Она се проглашава застарелом и жигоше као баријера прогресу. У најбољем случају њу подносе у оноликој мери у коликој она не противречи основним постулатима либерализма.

Тако, дакле, ми не можемо игнорисати постојање фундаменталне противречности између религијског и секуларног приступа теми људског достојанства. Руска Православна Црква прва је формулисала тај проблем и истакла га на међународном нивоу.

Зашто је данас дискусија о достојанству личности и људским правима задобила толику актуелност? У првом реду из разлога што се православни свет постепено укључује у јединствени европски простор као његов интегрални део. Ми знамо да су многе православне државе ушле или намеравају да уђу у Европску унију. Па чак и уколико је за Русију интеграција са Европском унијом питање даље будућности, већ данас ми смо део заједничког европског простора, макар у сфери права. Наиме, при креирању закона у Руској Федерацији узимају се у обзир важећи западноевропски правни стандарди.

Свиђало се то некоме или не, Русија припада европском простору и културно и географски, и историјски, и политички, и психолошки, али у савременим интеграционим процесима ми не можемо да будемо пасивно вођени и стављани у положај да беспоговорно прихватамо либералне стереотипе понашања и моралне вредности које су биле формулисане без нашег непосредног учешћа. Русија са њеном хиљадугодишњом духовном, културном, богословском, интелектуалном традицијом не може без критичког осмишљавања прихватати идеје које су се појавиле у контексту западноевропске културе, мада не треба да их одбацујемо, како би се рекло, у ходу, само из разлога што су оне страног порекла.

Наша искрена тежња да без предрасуда анализирамо и осмислимо комплекс тих идеја често се, нажалост, без поговора одбацује. Штавише, свака самостална критичка позиција у односу на секуларни либерализам који данас наступа у улози идеолошког обезбеђења интеграционих процеса у новој Европи неизбежно се дочекује бајонетима. Истовремено, данас је, нажалост, могуће уочити појаву симптома који сведоче о тежњи извесних либералних кругова да пређу на отворену употребу силе у борби са традиционализмом, укључујући и верске обичаје и вредности.

Као што је познато, САД у последње време доживљавају енергичну офанзиву идеологије секуларизма. Тако, на пример, у Калифорнији је било забрањено да се на местима јавних окупљања ките божићне јелке. Нарочито чудно ова забрана изгледа из перспективе чињенице да се у Израелу, чија државна религија јесте јудаизам, у оквирима специјалног владиног програма хришћанима бесплатно деле ови симболи божићних празника. 

Закон прихваћен у Француској који је забранио јавно ношење приметних верских симбола испровоцирао је жучну јавну дискусију везану за питање о неотуђивим људским правима, међу којима је и слобода вероисповести. Недавно се у средишту пажње европских средстава масовног информисања нашла вест о томе како је један европски интелектуалац био лишен могућности да уђе у руководство Европске комисије само због тога што је на питање о хомосексуализму реаговао у духу хришћанске традиције. Ову слику допуниће и скандалозан случај када су једног пастора Евангелистичко-лутеранске цркве Шведске затворили у тамничку одају само зато што је у својој проповеди мужеложништво назвао грехом.

Европа и Русија већ су проживеле незаборавну и драматичну епоху у којој су одређене класе, социјалне или друштвене групе силом браниле своје идеје, лишавајући друге права на изражавање њихових убеђења. У таквим случајевима тријумф властите идеологије на крају је увек изискивао ако не физичку, онда моралну ликвидацију оних који мисле другачије.

За нас је очигледно да се примена начела приоритета права и слобода личности у контексту међународних односа мора заснивати на најширем консензусу свих заинтересованих страна, а никако на произвољним и селективним интерпретацијама тога начела, и утолико пре она не сме да буде слушкиња која ће удовољавати политичким или идеолошким наруџбинама.

Мислим да се основни проблем састоји у следећем: колико је нови поредак постојања и функционисања света који се данас нуди заједници народа адекватан верским принципима? Зато сматрам да је неисправна, чак и опасна ситуација када се целокупна огромна разноликост Божијег света покушава обухватити и прекрити неколицином идеја које су биле формулисане у западноевропском философском и политичком контексту без реалног учешћа муслимана, Јудеја, будиста, хиндуиста, православних хришћана, па чак донекле и римокатолика. Међутим, апсолутна већина становника планете, носилаца древних самобитних култура, није узимала реално учешће у изградњи тога система вредности, који се данас у свету афирмише као универзални стандард, понекад чак и уз помоћ силе.

Постоји опасност да се они који нису кадри да адекватно одговоре на овај притисак определе за разне облике супротивљења насиљем. Религиозног човека није тешко покренути на чин пожртвовања и убедити га да ценом свог живота заштити оно што је за њега свето. Не може се искључити могућност да злонамерни људи искористе ово притајено, али реално противљење верујућих људи надирућем таласу агресивног либерализма да би испровоцирали насиље, као што је то већ случај код исламског противљења „закону о хиџабима“ или бласфемичном представљању муслиманског пророка Мухамеда.

С друге стране, очигледно је да нас процес глобализације пре или касније мора довести до сагласности у вези са општим фундаменталним вредностима, пошто се у јединственом цивилизованом пространству живот не може устројити другачије. 

Међутим, истовремено са тим, по мом мишљењу, неопходно је размотрити питање о томе колико секуларне либералне вредности у оном виду у коме оне постоје данас могу претендовати на статус универзалних, као и о томе могу ли се ове вредности, без одговарајуће корекције, наћи у основи формирања нових односа између људи, земаља и народа у епоси глобализације. Овако стање ствари веома очигледно сведочи савременом свету о животној важности међуцивилизацијског дијалога и хармонизације различитих културно-историјских модела у интересима целог човечанства. Данас овај сложени, али насушни проблем спада у ред прворазредних задатака који стоје пред светском заједницом. 

Патријарх московски и све Русије Кирил
Извор: pravoslavlje.rs            
 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.