Ћутање је одиста последица и плод царског и благородног васпитања. Ко је научио да ћути, тај је научио и да говори, јер пре је ћутање плод велике благоразумности, него разборито говорење. Отуда, ко не зна да ћути, не зна ни да говори. Младом је човеку ћутање увек сигуран украс, а посебно када се не смућује док слуша другога, нити се истрчава, него, макар му се беседа и не допадала, пожљиво чека да тај који говори заврши, па ни онда не износи сместа своје противљење, него, како Есхим каже, причека да види има ли сабеседник нешто да дода измени или повуче. А они који одмах, противићи се, прекидају друге, и упадају у реч не слушајући друге, и немарећи што њих не слушају, непристојно се опходе.

Свети Нектарије Егински