Ако вјерујеш, све је могуће ономе који вјерује. Нема проблема нерјешивог за вјерујуће јер вјером се покрећу небеске силе. Зашто смо толико данас занемоћали? Зашто су нам дјеца све болеснија? Зашто не можемо ни једним педагошким методом, ни једном социјалном, економском протезом да задржимо стихију и лудило? При том, та стихија надолази, браћо и сестре, има све из темеља да разори. То што ми данас гледамо - то су само почеци. То су најаве тајфунских разарања. Све из темеља! Ми се још, блесави, трудимо да понешто закрпимо: утегни мало овдје, дај мало потпорнога зида, бетона, жељеза - то ће све у ваздух да иде! Ни камен на камену неће остати. Све што смо зидали без Божијег благослова, без вјере - то ће све у ваздух да иде. ... Тако бива свакоме ко живи вјерујући у себе, у своју силу.
Један од наших највећих проблема јесте недостатак вјере. МАЛОВЈЕРЈЕ! Да не говорим о сујеверју, које је већ активност усмјерена ка сатани. Али, и мала вјера - велики је проблем. Како може мала вјера да буде кад је у питању савршени Бог? Пантократор - Сведржитељ! У Символу вјере, ми се обавезујемо, у самом старту, да је тако исповједамо и да тако вјерујемо. Вјерујем у једнога Бога Оца - Сведржитеља! Творца неба и земље! Не ракета, авиона, носача авиона, аутомобила... - него Творца неба и земље, Творца небеских сила и свега што је на земљи! Је ли вјера наша таква? Ако није, ми смо немоћни, браћо и сестре. Што ће ти тај пиштољ испод паса? Што ће ти ти пси око тебе? Што ће ти чувари? Ти си слабашан... Ти си слаб човјек. Ти си најобичнија пјена, сламка - јер ти је вјера слаба. Без вјере си слаб. И милиони таквих, милијарде таквих - све слаби, браћо и сестре. Суво лишће, које вјетар времена разноси.
Вјера права је тврда, моћна, свемоћна вјера! Како да не буде моћно дијете које вјерује да му је Отац - Сведржитељ? Да му је Отац - Творац свега видљивог и невидљивог! Каже дијете: ево, мој је отац направио ову кућу, ово дјело, умјетничко или било које друго. Па се хвале дјеца дјелима руку очева својих. А, ми говоримо: Видите овај небески свод? Видите ове звијезде, ово сунце, ова мора, ове ријеке, ове врхове и све што је створено? То је Отац наш створио, кроз Сина Својега, Светим Духом, Духом стваралачким. То је Оца нашега! Сва земља је наша!
Зато су хришћани живјели и данас би требало да живе - растерећено. Да буду задовољни, како каже Свети апостол Павле, кад имају ђе главу да склоне и нешто да поједу - али ДАНАС! А, колико нас има у данашњем дану залихе за мјесец унапријед? Сваког дана једемо до сита! Сваког дана се преједамо, препијамо, имамо чак и додатне апетите - хоћемо да запалимо послије јела! Хоћемо и предјело! Хоћемо и послије јела - неки добар колач! Па се читавог дана ми не одвајамо од трпезе... Слаба вјера... Па, онда, хоћемо и да се навлачимо, онда хоћемо и наркотике да тражимо... Хоћемо једно, па друго, па треће... Тако бива кад се мјера прекорачи.
А, Господ је свега дао! У изобиљу! Али, од нас очекује да Га препознамо као Дародавца и да то цијенимо. Јер, благодаран човјек имаће и благодарну мјеру. Онај који вјерује да ће, ако буде дана, и хране бити, он неће бринути о сјутрашњем дану. Јер, чим се брига зачне, и страсти се покрећу. И, он, мученик, узима тога колико му је потребно за мјесец дана, и тако долази до деформације. Мало по мало, у наше животе улазе деформисане силе. Демонске силе. Имамо дјецу, имамо родитеље који су заробљени, поробљени, посједнути.
Једини начин да се изађе из тог затвора, из тих тамница, једина сила која може да нас ослободи - јесте благодатна сила Цркве, благодатна сила Божија. Али, потребно је вјеровати. Потребно је имати вјеру да је Господ наш - Исцјелитељ и да је Њему то заиста могуће. Вјерујеш ли да могу то учинити? - пита Он свакога од нас. И, кад поштено погледамо у своје молитве, примјетићемо, браћо и сестре, да ми заправо уопште не вјерујемо. Да ми очекујемо да се нека комбинација деси. Ми више вјерујемо онако како коцкари вјерују – да ће се нешто поклопити и да ће, просто, бити. Али, то се дешава мимо нас, без наше вјере; ето, Господ ће се постарати за мене.
А, да ли ти вјерујеш у Њега? Ако не вјерујеш, неће бити силе... Неће бити исцјељења. Неће бити благослова. То је болесно стање. Он је дошао да би ти повјеровао у Њега, да би постао Живот твој, сва нада твоја. Да се вјером забодеш у Њега, као што се стријеле, као што се копље, као што се метак, као што се граната забада у циљ. Да вјером својом будеш забоден и да будеш фиксиран за Њега. Не млака вјера, млитава, лабава, разлабављена, него фиксирана вјера. Вјерујем у једног Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог! И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег! И све онако како исповједамо. Да наше биће исијава том вјером! Да живимо њоме, да ходимо њоме, да мислимо, желимо! Да творимо! И, ако хоћете, да чудотворимо! Ако се на тај начин будемо сабирали у светим храмовима, онда ће нама бити све могуће.
Јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине