Окрените се према Западу", каже свештеник оглашеноме у чину оглашења, у припреми за Св. Крштење, а када се оглашени окрене лицем према Западу, свештеник га пита: "Одричеш ли се сатане, и свих дела његових (помпа диаболи), и свих ангела његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?". Оглашени окренут према Западу, одговара:
"Одричем се!". После трикратног одрицања, свештеник тражи од оглашенога да духне и пљуне на Запад, на сатану. Свештеник, затим окреће оглашенога ка Истоку и пита га: " Сједињујеш ли се са Христом?". Оглашени одговара: "Сједињујем се!", и после трикратног потврђивања свог сједињења са Христом, исповеда своју веру у Христа као Цара и Бога.
У Предању Цркве од Истока - а, тиме, и у предањском символичком реализму Православља којим је прожет читав светотајински живот Цркве -нема ничег "случајног", "произвољног". Физичко-географски Запад, као страна свста супротна Истоку -у склопу символичког реализма Крштења као литургије увођења у тајну мистичког и ипостасног Истока, Богочовека Христа, тј. у тајну Цркве од Истока - постаје сада символ "духовног Запада" као места и стварности онтолошке богоудаљсности и тмине, тј. символ света којим господари помпа диаболи, света који је по свему супротан "духовно Истоку" као извору мистичког Живота и Светлости, као месту и стварности Царства Божијег. Запад је у Хришћанству символ палога света, област под в л а ш ћ у " к н е з а тмине". Адам је, одступивши од Бога, (от)пао на Запад, а читав свет је -повучен силином Адамовог грехопада - пао И постао Запад или богоотпали свет.
Зато Св. Кирил Јерусалимски у својој првој Мистагошкој катихези каже: "Будући да је Запад област видиве тмине, а пошто сатана - који има тмине у преизобиљу - царује у тмини, ти - када се символички окренеш према Западу - дакле одбацујеш тмину и одричеш се тиранина". То крштењско окретање ка Западу, усправно стајање наспрам и насупрот Западу јесте чин суштинског ослобођења и хришћанске слободе, "први слободан чин човеков" којим се одричемо сатане, прародитељског грехопада и "континуитет" палог света у нама, тј. пале историје: више нисмо робови, него слободни у Христу! Наша слобода почиње, дакле, од егзорцизма нашег "унутарњег Запада", наше "западне (тј. пале) природе": ослобођени смо Христом од инерције грехопадне и човекоубиствене антимистагогије (змијинског увођења у страшну тајну богоотпадништва и човекобожности), ослобођени за спасење Нове Заједнице Бога и човека, за пуноту и бесмрће богочовечанског живота.
За нас је изузетно важан историјски контекст у коме се уобличио чин крштењског одрицања од сатане. Била је то ситуација ране Цркве која је живела у паганском свету чијим је "анимизованим" и "сакрализованим" козмосом и читавим историјским животом господарила помпа диаболи, тј. "клањање идолима, учешће у култу римског имератора, обожавање материје", тако да је оглашени (катихумен) знао "не само чега се одриче, већ и на какав се "узак пут" и претежак живот обавезује - на живот, заиста, "неконформистички" и радикално супротан "начину живота света око себе". 'Али, ми данас живимо у "истом" свсту! После две хиљадс година хришћанске историје; после чудесног обраћења грчко-римског паганског света у хришћанство; после хиљадугодишње величанствене и херојске авантуре Византије у области хришћанске црквености и богословља, хришћанске политике и културе; после успона и падова, криза и трагедија, пропасти и самоурушавања источног и западног хришћанског света ми, Црква и Хришћани, поново живимо у свету у коме на озакоњен начин влада помпа диаболи. Живимо у пост-хришћанском свету, репаганизованом и секуларизованом до сржи своје историје. То је хришћанска ситуација на крају XX и почетку XXИ века. То је свет којим, али сада у неупоредиво већој мери, господари клањање безбројним идолима и идеологијама "хуманистичке" Савремености, којим господари демократски (или тачније - демонократски) култ императора - човекобога и робова - човекоцрва, и који се сав претворио у патолошко обожавање материје, хипертрофиране телесности, тј. смртности - у крајњем исходу - саме смрти. То је свет у коме живимо, то је Запад на коме живимо, јер данас - као што смо то већ много пута и на разним местима рекли - нема другог света осим Запада.
Тај пост-хришћански или "Нови свет" (Нови светски поредак) конституисао се кроз побуну против хришћанског света прошлости и израстао на рушевинама тог света као његова изврнута (=демонизована) слика или анти-икона (творевина без Творца - злотвар, човек без Богочовека - нечовек, земља без Неба - подземље, историја без Есхатона - историја пропасти, плот без Оваплоћења -злоплот, дух без Духа Светог -злодух, култура без Култа Спасења - окултизам...). Тај свет је, свесно и нимало случајно, одабрао управо "Запад" за своје име, за свој суштински символ и судбину. "Западна идеја историје" -тј. идеја спасења света и човека без и мимо и против Бога - као идеја савременог света, по свом карактеру јесте обрнута хришћанска идеја историје. Западно схватање човека - по коме човек више није биће "по слици Божијој", већ биће "по слици сопственој", због чега је човек постао мера свега и циљ историје стварање хиљадугодишњег царства човековог на земљи -јесте обрнуто хришћанско схватање човека. Демонско (изврнуто, лажно) је поново постало пожељни садржај света и начело историје, помпа диаболи је поново - али сада са седам нових и горих бесова - нахрупила у "пометену собу" (некада хришћанског) света, испоставивши себе као злодуховну "норму" Новог Света. Од Хришћанства "еманциповани" и, у свом пост-хришћанском "хуманизму", демонизовани западни ум (који је себе прогласио за једини ум данашњице) радикално је "демитилогизовао" западну културу (као, данас, једину културу), ослободивши је од "бинарности хришћанске митологије" (светлост-тмина, добро-зло, правда-неправда, истина-лаж, свето-скврно...). Између осталог, западни ум се - у својој црномагијској рационалности - нарочито потрудио да објави да Зло (оно КОЈЕГ се одричемо на Крштењу) више не постоји, учинивши га тиме невидивим у човековој свести савести, претворивши га тиме у тајни фактор западне историје, једном речју - унапредивши то Зло (тај "Запад", на кога пљујемо у Крштењу) у извор свог, западног схватања света и човека. Колико је само у праву један велики православни духовник наших дана када каже да је једна од највећих прелести данашњице и највећих "победа' човекоубице од искони, у његовој борби против Божијег човека, управо цивилизацијски тријумф идеје да сатаиа и "његова (не)дела" не постоје, осим као митологија "назадне." свести прошлости! И уираво је то та, по називу "пост-хришћанска", а у суштини анти-хришћанска и анти-христовска "неутралност" савременог света или глобалног Запада живети са Злом као да Зла нема, у "хуманистичкој толеранцији" и "мирној коегзистенцији" плуралистичког и "помпезног' (помпа диаболи!) света данашњице.
На том и таквом Заиаду, као символичком и геополитичком месту нове светске тмине (=богоудаљености) нашло се - после пропасти свог историјског органског света - и Православље, тј. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. најпре у својој Дијаспори, а потом и у целини. Морати бити на Западу - то је ситуација Православља на крају XX века, и то:
морати бити православни Хришћанин на анти-хришћанском Западу, односно - морати бити Црква од Истока у свету од Запада. У свету који се читавим својим животом, својим виђењем света и историје, својим начином мишљења, својим начежма и вредностима самоутемељио и самодекларисао као онај Запад кога се одричемо на Крштењу. "Унутарњи (злодуховни) Запад" из Крштења се данас "остварио", добио своје историјско тело и моћ, поставши видиви и спољашњи Запад:
постао је цивилизација - остварена утопија, "место кога нема", а на коме морамо да будемо. И ми не можемо побећи од тог света, јер немамо другог стварног света у коме бисмо могли живети. Али ми - истовремено - све и да можемо, од тог света бежати не смемо, јер бисмо тиме издали свој хришћански задатак у историји. Са друге, пак, стране, ми не можемо бити Хришћани ако се тог света, његових претпоставки и дела, његових вредности и критеријума, његове онтологије и философије живота ие одрекнемо и непрестано изнова не одричемо у чину егзорцизма његове аигихристовске форме и садржаја. Да ли је то, онда, својеврсна схизофренија" Напротив, то је фундаментално хришћанска ситуација у историји која открива суштински хришћански став према свету:
став - антиномичног и истовременог - потпуног одбацивања палог света и његове тоталитарне метафизике, са једне, и став потпуног прихватања у Христу спасеног света и његове нове и свеобухватне теоонтологије, са друге стране. Или, речено на начин спасењског парадокса: против света за свет, тј. против самоубилачке аутономије света, а за свет као свету тајну Нове
Заједнице Бога и човека, за свет као Цркву. То је од почетка Хришћанства био и остао, до краја века, основни задатак и призвање Цркве у овом свету.
Ранохришћанско одрицање од сатане и "дела његових", тј. од паганског света и његове "духовности" је са крштењем Римског царства и установљењем Византије као хришћанске васељене, временом губило и изгубило своју првобитну мистичко-историјску конкретност. У пост-византијском периоду развоја православног.света и пост-патристичком периоду "западног ропства" православног богословља (у коме је, од XВИИ века наовамо, под утицајем Запада, дошло до радикалне секуларизације православног црквеног и богословског ума, свести и читаве духовности по западној парадигми) то суштинско крштењско одрицање од сатане и "дела његових" се претворило у неразумиви крштењски обичај "од давнине" или је, пак, претумачено у индивидуално-психолошки ритуални чин, без много везе са животом онога ко се крштава и Цркве. Међутим, данас - у време интензивног установљавања антихристовског Новог светског поретка - то ранохришћанско одрицање ионово добија свој прави смисао и значај, јер поново живимо у свету који је но свему супротан хришћаиској вери и схватању света, који собом целим доводи у питање цело Хришћанство, који нимало није неутралан (као што се представља), већ захтева за себе целог човека и његову вечну судбину. И то је злодуховна суштина новосветског тоталитаризма у његовим распонима од духовности до политике и од културе до економије. Упозоравајући савременс православне Хришћане на бескрајну озбиљност хришћанског задатка у савременој историји, о. Александар Шмеман каже: "Али будимо сигурни да сатана неће заборавити наше одрицање, одбацивање и изазов. 'Духни и пљуни на њега!' (каже нам свештеник на Крштењу). Рат је објављен! Почела је борба чији је исход илн жнвот всчни или вечна пропаст. То је крајњи исход нашег избора".
Одрицање од "Запада" и "(не)дела његових", хришћански отпор анти-хришћанском Западу и антихристовским неделима његовим, хришћанско противљење безаконом Закону његовог (=америчког) Топуза и смраду његовог планетарног Нечовештва јесте први и основни хришћански задатак, без чијег испуњавања Хришћанство и хришћански народи не могу ни физички, ни духовно опстати у оваквој. историји. Отпор западној политици, тј. мундијализму - борбом задржавни суверенитет и идентитет хришћанских нација (против Уједињене Европе и Уједињеног Света). Отпор западној религиозности, тј. екуменизму (као религијском мундијализму) - борбом за чисту веру православну, против било каквог "уједињавања" Православља са ватиканским папизмом и западним протестантизмом, као и против прихватања секуларистичке Уније "цивилне религиозности" Новога. света, Отпор западној економији - борбом против "интеграција" и "регионализација", а за екоиомску независност и сарадњу са економијама хришћанских и национадно оријентисаних земаља. Отпор западној култури - борбом за чисто православно богоштовање и аутентично христоцентрично стваралаштво.
"Рат је објављен!", рат се и даље води и неће престати, нарочито данас када је дошао западни "мир који нема алтернативу", и данас када смо поражени у неравноправној бици са читавом цивилизацијом. И то, више него иједан други народ на свету, данас зна управо Србски православни народ. Слава Богу, ми православни Срби, духнули смо и пљунули смо, јуначки и човечно, својим отаџбинским ратом у западним Србским Земљама, на западни духовно-политички сатанизам који зверским Ратом свих против једног објављује "рај", васеленском Неправдом - "међународну правду" и небивалим планетарним Терором - "нови поредак"; што смо пљунули на његов "амерички мир", "амерички сан" и остала недела, и сачували чистим свој хришћански Образ и сачували живим наш Косовски Завет. Хвала Ти, Боже, што смо духнули и пљунули на непријатеље Крста и Твоје, што смо им објавили рат за Крст Часни и Слободу Златну, уздајући се само у Тебе и у своје руке, и што смо за то распети на Крст, попут Тебе, да са Тобом васкрснемо и победимо свет!
Ми, православни Срби, објавили смо рат западном Злу и Запад нам то неће заборавити.
Нон лицет вос ессе: "Није вам допуштено да постојите!"
Окрутно и крваво прогонећи Хришћане у прва три века Цркве - због тога што су, по цену живота, одбијали да принесу жртву римским боговима - Римско царство, тј. паганска држава ондашњег светског поретка, поручивала је Хришћанима: "Нон лицет вос ессе", које значи - "Није вам допуштено да будете (постојите)". Хришћани, Хришћанке и њихова деца су у "ученој" и "културној" грчко-римској цивилизацији биж мучки и зверски прогоњени и масакрирани под оптужбом да - одбијајући да учествују у демонском култу цезара - руше поредак васелене (тј. Римског царства) и да су, због тога били лажно оптуживани за измишљене злочине и проглашавани у ондашаој цивилизацији за - "одиум хумани генерис", за "омражене у људскоме роду". "Тада ће вас предати на муке и побиће вас и сви ће народи омрзнути на вас Имена Мога ради"(Мт. 24,9), говори Христос за Своје хришћане и Своје хришћанске народе. .
Зар то данас није случај са Србским православним народом у "међународној заједници". Над православним
Србима је у западној цивилизацији изведен медијски и политичко-економски прогон: Срби су проглашени за "одиум хумани генерис", за омражени народ у (западној) цивилизацији; против кога су у "Уједињеним нацијама", четири прошле године, гласали сви народи овога света; чија је отаџбинска одбрамбена борба за опстанак, за одбрану од геноцида, проглашена за агресију, геноцид и злочии против анти-хришћанске и анти-националне цивилизације Новог светског (јудео-америчког) поретка. И зар није, управо, Србски православни народ у целини оптужен и унапред осућен - пред антихристовским судом у Хагу, на Процесу Миленијума (процесу хришћанским нацијама!) - да је "народ омражени" и да је народ коме "није допуштено да постоји"? Зар је амерички Стејт Дипартмент једном, у име Америке (као лидера Новог анти-христовског света и водећег светског силеџије), претио Србима да "никада неће бити србске државе у Босни", тј. на Балкану? Зар је једном амерички председник Виљем Џ. Клинтон претио Србима да су "апсолутни кривци и абсолутни агресори"(као што је то учинио априла 1994.) којих има да нема. Зар су једном лидери Америке и НАТО-а претиж Србима говорећи да "србски вирус мора бити уништеи" и "србска болест искорењена из Европе". Нон лицет вос ессе:
"Православни Срби, није вам допуштено да постојите у америчком свету уколико се не одрекнете Христа и Цркве, Крста Часног и Слободе Златне и не поклоните се и принесете жртву америчком богу! Или прихватите невидиву Унију "америчке религије" (америчка демократија, "амерички сан", "амерички мир", "америчке вредности', "амерички интереси") или ћете бити погубљени пред очима света (медијски, економски, војно, политички). Или ћете амерички бити, или вас неће бити!". И то јс порука којом антихристовска Америка, кроз распете Србе, прети читавом свету и историји. Није вам допуштено да постојите у својој сувереној држави и у своме хришћанско-националном идентитету, као своји на своме:
морате се поклонити и приклонити идолу Америчке идеје, тј. прихватити унију новог "иаганизма" клекнути пред америчким председником као пред папом мундијализма - религије будућности и као пред цезаром новог хиљадугодишњег царства светске демократије под знаком сатанског Пентаграма.
Зато "нема мира без Америке", како су у време Дејтона, новембра 1995. брујали сви светски медији. Где нема Америке - нема мира, а где нема мира - тамо су угрожени "амрерички интереси" и Америка мора водити рат за те интересе. (Све "за добро човечанства"!). Америка Је постала светски пеацемакер, тј. утеривач "америчког мира" у кости народа света: лаж-миротворац, као што је лажна и "слобода" која светли свету са луциферске статуе њујоршког Кипа слободе. Америка је објавила рат Божијем свету и историји, Царству Небеском и Богу Живоме у име "мира који нема алтернативу". И тај "амерички мир" представља врхунац и жижну тачку највеће јереси после епохе васељенсиа Сабора, јереси тоталног и тоталитарног секуларизма. (Докле сеже опаки отров те цивилизацијске јереси, говори и чињеница да је ватикански папа на "Дан мира" 1. јануара 1996. на миси у Ватикану, изјавио да је "мир име за нови друштвени (читај:
светски) поредак" као и, да је заменик америчког државног секретара Ричард Холбрук - србомрзац и "експерт за Србе", креатор дејтонског мира - 22. јануара 1996. на годишаој скупштини Светског јеврејског конгреса у Јерусалиму, примио медаљу заслуга за мир и нови светски поредак "Нахум Голдберг" (награду, која носи име оснивача овог Конгреса, за исте заслуге, прошле године је добио амерички председник Б. Клинтон).
Нас, православне Србе, "културни" и "цивилизовани" Нови свет је - маја 1995. кроз уста енглеског премијера Џона Мејџора - назвао "паријама цивилизације". (Парије или недодирљиви" су у старој Индији биле подљуди-робови, који су се налазили изван четири постојеће касте, изван закона, КОЈИ нису имали никаква права и које нико није смео чак ни да додирне руком) Ми - мали хришћански народ - постали смо омражени и "недодирљиви" у анти-хришћанској цивилизацији глобалног Запада зато што смо се усудили да се боримо за Крст и Слободу. Наш слободољубиви и правдољубиви хероизам су прогласили за злочин против Цивилизације. Наше отаџбинско господство је за њих "дивљаштво" и они хоће да нас својим "миротворним" бомбама изведу из тог мрачног "дивљаштва на бљештави мрак свог анти-христовског Новог светског поретка. (Тако је главнокомандујући НАТО-а за Босну амерички генерал Џорџ Џулван, у стилу пословично сатанистичког цинизма западних силеџија, изјавио пред западни Божић 1995. да америчке професионалне убице - "миротворци" долазе у Босну ,да би остварили божићну поруку: мир на земљи",). Тешко земљи и историји којима такви "дресирани да убију" остварују мир.
Видели смо ми њихов мир. "Пацификована" - уз помоћ НАТО-а и Америкацаца -Западна Славонија, Крајина и босанска Крајина трагична су парадигма америчког мира за Србе, слика судбине која нас све чека ако одустанемо од хришћанског отпора и отаџбинске борбе. Од вере остају порушене цркве и спаљени манастири, од народа гробље и робље, од отаџбине - стратишта и крв која се детерџентом спира са путева, од Србске православне идеје - национално измирење србских непријатеља над србским обесвећеним светињама. (Тако, Туђман, маја 1995, после пада Западне Славоније, најављује да ће Јасеновац постати место хрватског националног помирења).
Бојте се и борите се за то, Хришћани, против "мира" који вам доносе они који у Бога Живога не верују, који Оваплоћење Христово не признају и који хуле на Духа Светога свим својим делима. (Такве ап. Јован назива - антихристима). Бојте се и борите се против мира који вам доносе они који су вас претходно бомбардовали и поубијали вашу децу, ваше хене, ваше старце и вашу стоку. Бојте се и борите се против мира који вам доносе они који су наоружавали и наоружавају ваше непријатеље за будући рат са вама. Бојте се и борите се против мира који вам доносе лица новосветских утвара као што су лица разних Олбрајтових, Класова, Галија, Кристофера... Бојте се и борите се против миротвораца који доносе мир као окрутни окупатори. Бојте се и борите се против мира КОЈИ почиње као окупација. Бојте се и борите се против мира који почиње као пораз. Бојте се и борите се против мира који хули на светиње. Бојте се и борите се против мира који боголике људе и јунаке претвара у мраволике ништа људе и кукавице. Бојте се и борите се против злодуховности тога мира који дроби, уништава, испира и претвара у прах све чега се косне. Бојте се и борите се против мира у коме нестаје истина, и вера, и образ, и памћење, и слобода.
Преко 1.500.000 америчких војника у више од 500 америчких база широм света обезбеђује константно остваривање америчких стратешких интереса и контролу над 5 континената, ТЈ. амерички глобал цовераге - медијско, економско, културно, политичко и војно "покривање глобуса" и завоћење "америчког мира". Свако јутро у Овалном кабинету Беле Куће саветници америчког председника за свих пет континената подносе му топ серцрет извештај о стању и дешавању има широм планете, у свакој земљи света, КОЈИ припремају америчке обавешташе службе. (Али, амерички председник није тај који управља Белом Кућом, ни Сједињеним Државама! Он је по, правилу, послушни намештеник тајних економско-политичких елита које желе да загосподаре светом). Америка, такође, "покрива историју XX века мрежом својих терористичких "ратова за мир" од Корејског рата до војне интервенције НАТО-а у Босни, ратова у којима је светски "миротворац" зверски - и често у форми геноцида - побио више милиона људи широм планете. (Нација која се конституисала кроз геноцид, затрвши читаву једну цивилизацију од више милиона домородаца - Индијанаца, изгледа да не може да живи, а да у име своје "националне" идеје - коју је прогласила и наметнула као светску идеју - и своје демонске воље за моћ ("за мир") и даље не убија и не врши геноцид где стигне. Отуда можда и такво "добро" разумевање и слагање између америчке и хрватске политике, будући да се и хрватска домовинска идеја остварује увек и само као усташка идеја - кроз геноцид и убиство). Сатанизам "америчког мира" је у томе што је он безуслован, што унапред оспорава и укида право на одбрану. Када те напада "амерички мир", не смеш да се браниш јер ће те уништити амерички рат. Америка постаје апокалиптичка судбина света.
Хришћански отпор антихришћанском миру":
битка за Православље
Пружали смо - колико смо могли - отпор западном рату, а сада је пред нама задатак пружања отпора западном миру. Мир .је нови мит у функцији успостављања Новог светског поретка. Преко мира се стварају расколи свугде тако што се сви почињу делити на "миротворце" (који имају подршку Америке) и ратне хушкаче (које чека казна): ту су поделу мундијалисти покушали да убаце чак и у нашу Цркву, да нам деле епископе на "пацифисте" и "заговорнике рата". Тако смо недавно били сведоци борбе против "америчког мира", а за одбрану Цркве - која још није окончана и која ће се наставити! - у којој је Ванредни Сабор СПЦ, на свом заседању 21-22. децембра 1995, смогао снаге - највише захваљујући хришћанској храбрости Владике Захумско-Херцеговачког Атанасија (који је својим парадоксално понуђеним повлачењем са епископске катедре уствари покренуо Цркву на самоодбрану, као некада Марко Ефески у случају Флорентинске уније) - да одбаци и поништи потпис "на мир" стављен (без знања Цркве, а у њено име) 29. августа 1995. Сабор СПЦ је то учинио увидевши - истина са закашњењем -сву погрешност и штетност тог потписа како за Србску Православну Цркву, тако и за Србски православни народ. Тим актом-преседаном је одбрањен саборни образ и ауторитет Цркве у Србском народу, и ометен покушај тућинских и домаћих безбожника да "миром" подели Цркву. (Вашингтон Пост је 13. јануара 1996. објавио вест да ЦИА започиње посебни "тајни програм за контролу спровођења мировног програма на Балкану:, тј. тајну операцију са циљем да прибави све податке о свима (првенствено о Србима) који се, на територији блвше Југославије, "противе миру и дејтонском мировном плану", и да о томе редовно извештава НАТО и суд за ратне злочине у Хагу. Зар ћемо ускоро моћи да очекујемо и тајне операције екумениста и њихових естаблишмента, који ће помно пратити и извештавати где треба шта ко од православног свештенства и верника говори и пише против "мира" у вери, тј. екуменизма. Мундијалистички свет је увео нову и најтежу категорију злочина против човечности, а то је "злочин против мира". Да ли ће и у екуменизму, бити установљен "јерес против екуменистичког мира", за коју ће бити криви сви који неодступно буду бранили Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву и њену веру Предања и Седам Васељенских Сабора?).
Ко не схвати да је хришћанско-патриотски отпор том и таквом миру (мундијализму у политици и екуменизму у вери) основни хришћански задатак данас, да се кроз беспоштедну борбу са хуманистичким Секуларизмом, том највећом јереси после епохе васељенских сабора - брани чистота вере, опстанак Цркве и хришћанских народа тај не схвата историјски тренутак и, уствари, одустаје од свог хришћанског задатка у овом свету. Јер "јудео-амерички мир" доноси и намеће дехристијанизацију и денацификацију. Циљ тог "мира" је духовно, политичко, економско и војно разоружање, а потом поробљења и рушења хришћанских нација у историји: зато хришћански национализам и патриотизам остаје право и једино оружје отпора Новом светком поретку.
Тај мундијалистичко-екуменистички секуларизам - а не несторијанство, или аријанство, или монофизитство - јест оно против чега данас морамо да боримо у нашој бици за Православље. "Дух времена" продро је и у Православну Цркву. О томе сведоче релативно недавна алармантна догађања у Шамбезију, Баламанду и Асизију о којима Црква углавном ништа и не зна. О томе сведочи и чињеница да у последње време долази до све убрзаније клирикализације и покушаја ватиканизације Православне Цркве. О томе сведочи и прошлогодишњи јунски договор ватиканског папе и цариградског патријарха, о "удвостручавању напора за сједињавање две цркве у једну од почетка XXИ века". О томе сведочи нарочито ново позападњачење православног богословља, поред осталог, и кроз апстрактизовану "тријадологију" и "крштењско богословље" као теоријски предтекст за суптилну унију са
папизмом, као и кроз обновљенство апстрактизоване и све више злоупотребљаване "евхаристијске еклисиологије" која заговара вештачки повратак на "поредак ране Цркве", не водећи рачуна о реалном и промењеном стању Цркве, и сводећи Цркву на епископат и анационални универзализам у ситуацији када су хришћанске нације смртно угрожене у историји, на псевдо-литургијски изолационизам мимо историје. Треба споменути све чешћу појаву неправославне цензуре и аутоцензуре међу Православнима. То су акутне теме којима треба да се бави наше богословље и наша Црква. Православна мисао мора првенствено да се бори против "сакрализације", тј. "пацификације" Хришћанства, коју плански намећу безбожници, Јер сакрализација јесте увек увод у секуларизацију. Овај свет проглашава за свето оно што хоће повратно да секуларизује, да обесвети и обеснажи у историји. Он Хришћане проглашава за "духовњаке" и "живе свеце" да би их, потом, учинио предметом медијско-политичке манипулације за своје несвете циљеве. Он хове да претвори Цркву у гето "религиозних" беспомоћника да би је, као функционалну "градску четврт", уградио у безбожни Космополис свог Новог света. Овај свет хоће да учини Цркву оним што она није, да је уклопи у свој секуларни систем, да ЈОЈ промени језик, начин мишљења и живота, а коначно и њену веру, тј. да јој уништи идентитет -не као раније, спољашњим прогоном - већ изнутра, из ње саме. И у томе делимично и успева: мења јој веру, а да Хришћани и Црква тога нису ни свестни. Зато ће Нови светски поредак увек радије подржати апстрактни, "пацифистички", недржавотворни - и, тиме, за њега безопасни - концепт апстрактизованог "парохијализма" и "литургијских заједница" изгубљених у мору пост-хришћанске цивилизације или - пак - концепт "теодемократског (или или либералног, или цивилизованог) хришћанства", које се а приори залаже за "људска права" и "мир", него - на пример - концепт државотворног и националног Православља које у историји поседује историјско-политичку силу делања, тј. концепт историјски живог и делатног Хришћанства које пружа духовни и политички отпор неделима америчког света.
Одступили смо од хришћанске дужности да "разликујемо духове" историје, да препознајемо духовну суштину свих историјских феномена, нарочито на плану политике и културе. Тако смо имали ситуацију да се, током читавог четворогодишњег отаџбинског рата, ни у једном званичном богословком листу или часопису СПЦ ниједан србски академски теолог -осим, опет, Владике Тврдошког - није иоле озбиљније бавио питањем односа Православља и рата. (Као да се страшни рат дешавао негде другде, а академско богословље живело у некој другој историји, а не распетој историји свога народа). Губитак моћи за светосавско "разликовање духова" историје у њеној целокупности односи се, наравно (а можда и првенствено), на православни епископат и свештенство. Драма посуновраћене историје жури испред инерције црквеног естаблишмента, који је својом пословичном статичношћу, стратегијом "неталасања", пуким препричавањем мудрости од пре хиљаду година без везе са садашњом историјом и историјским тренутком Цркве, дипломатијом лажвизантијског довијања и анахроним моралистичким причама не може ни стићи савремену историју, а камоли дати одговор на њена горућа питања. Оно што нам је потребно јесте обнова светосавског и светолазарског богословља, православног борбеног живота: обнова целовите светосавске духовности и делатности која се спремно хвата у коштац и рве са посуновраћеношћу савременог србског човека и народа да би их спасла, кадра да ризикује и да се распне за њега, да се беспоштедно бори за истину, да брани недужне, да чува веру, да стаје на пут скврнитељима, кадра чак и да анатемише, када нема друге.
Задатак србског Православља у савременој историји је да афирмише управо тај човечни и јуначки етос хришћанске борбе за Крст, Истину, Правду и Слободу. Јер Хришћанство НИЈЕ "пацифистичка" вера, већ - напротив - вера његошевске "борбе непрестане", непрестаног "доброг рата" за мир са Богом, а не са богоборним људима и њиховим неделима. За човекољубиви и народољубиви мир Цркве, а не човекоубиствени и народоубиствени "мир" Уједињене Европе или Уједињених нација света. За мир у Духу Светоме, а не за мир са несветим злодусима, макар се они и позивали у својим говорима на неког "бога" и "божију милост". За Мир који је по свему супротан овом свету, који вазда објављује рат овом свету и кнезу овога света, за Мир Христов кога је мир. овога света вазда разапињао и разапињаће.
Србски православни отпор "америчком миру" је битка за Православље. Православни Срби данас - по Божијем дару и задатку, а не по својим заслугама - јесу праведоносци и крстоносци, носиоци идеје и дела Часног Крста и Златне слободе, хришћанског Завета и антихристијанизоване историје. Зато су цивилизацијски распети на крст Новог светског поретка. Православље није традиционална обичајност, није ни религијска "утеха", није ни апокалиптичко бекство од прљавога живота. Православље је страшна сила која побеђује и преображава свет и историју, Православље је опасно за лажвере и безбожнике овога света, и оне га се плаше. Данас гоне православни Србски народ. а сутра ће и саму Цркву Православну. Ко то не увиђа, не схвата садашњу драму историје, србске борбе за слободу и битке за православно Србство. Православље је наш србски живот, наша сила и правда којом ћемо победити. Свети Кнез Лазар Србски је србски живот и србско богословље: непокорно, убојито и опасно за све непријатеље Крста и Слободе, а послушно, смирено и кротко пред Богом Живим "као дете у матере своје".
Општи "мир" ће завладати када Америка завлада светом. Мир ће бити тамо где буде Америка. Као што су рани Хришћани трпели прогоне, јер су одбијали да прихвате римски мир (паx романа) његову паганску "духовност", тако и ми данашњи Хришћани морамо да одбијемо, без обзира на могући прогон, унију "америчког мира" (паx Америцана) и његове новопаганске и сатанистичке злодуховности.
Живимо у свету у коме је акумулација Зла толика и толико јавна да би се Хришћани, на пример, из времена успона Византије - када би их неко само на месец дана поставио у данашњи живот - највероватније духовно сломили, саблазнили, па чак можда и отпали од вере. Блесак рекламних паноа, звук сирена, убиства, митинзи, секси-шопови, мобилни телефони, компјутери, секте, покрети дрога, рокенрол, џет-сетови, целод-невно медјско бомбардовање (вестима, директним преносима, модом, атентатима, земљотресима, експлозијама, ратовима, скандалима, порно-филмовима...), информатичка премреженост света, метафизика берзи и бизниса, убрзано време, скраћен простор, нестајање историје... Живимо у време борбе за човека а које апсолутно поништава личност човекову. У време свеопште "интеграције" физичког и потпуне дезинтеграције свега духовног. Све је постало политика, а сви су постали аполитични. Сви су постали религиозни, а нико не верује у Бога Живога. Сви су постали ужасно "хумани", а нема човека. Сви гласају, а нико ни о чему не одлучује. Сви су слободни, а нико нема слободу. Живимо у обрнутом свету, у коме је све обрнуто наглавце, у коме су антихристовске убице -"миротворци" и лажспаситељи света, а Христос Богочовек -ратни хушкач, Коме ће ова јудео-америчка цивилизација можда организовати чак и јавни (поновни!) Процес, да Га још једном разапне. Лаж и грех се славе као истина и врлина, а правда прогони немилосрдно. Влада адско безобразје и безакоње, све се чита уназад - то је последње време, јер је обртање историје сатанистички принцип претварања историје спасења у историју пропасти.
У свему томе треба само остати жив и сачувати се у вери, и зато вреди светоотачка изрека да ће се људи последњих времена спасавати без подвига, који су красили највеће подвижнике ране хришћанске историје, само тиме што су у општем суноврату одржали веру и себе у вери, јер је у томе савремено мучеништво хришћана. Бити православни Хришћанин данас, бити православни Срб и Србкиња, бранити чисту веру и име србско је ваистину претежак подвиг за нас савремене, раслабљене Хришћане и Србе. Али, ми се уздамо у Христа Распетога и Васкрслога, и верујемо да ће се у нашој немоћи пројавити Његова сила која је победила пакао и смрт.
Нека непријатељи Крста и даље нападају и зло чине говорећи да чине добро, а ми ћемо да бранимо Крст и да се бранимо како знамо и умемо, а нашу тврду причу зна Бог. Нека они граде њихов поредак против Христа, а ми ћемо да бранимо наш поредак са Христом и за Христа. Са њима је насиље безакоња, са нама је сила Православља. Па шта коме Бог да, а ми верујемо да је са нама Бог и Њсгова правда. Окренимо се насупрот Западу, духнимо и пљунимо, не на Запад као такав, већ на његово цивилизацијско духовно-политичко зло и недела. Одрецимо се западног бога овог света и свих недела његових, и исповедимо веру и сједињење са Христом као Богом и Царем царева, Чији Други Долазак и Победу чекамо.
"Светигора" бр. 46