Сматра се да постоји једно братство монаха које је најстарије на Светој Гори. Последњи пут их је видео млади монах, који је изашао после јутарње Литургије да прошета и изненада на једној чистини угледао шест монаха, које није познавао. Они су сахрањивали свог седмог брата.

Прилазећи му, рекли су да према традицији њихово братство треба да има седам чланова. Позвали су младог монаха, као прву особу коју су срели након сахране, да им се придружи, замењујући њиховог преминулог брата. Монах је наравно, знајући какво је братство у питању, пожелео да постане један од њих, али се није усудио да им одговори без дозволе свог старешине.

Шесторица пустињака су га похвалила за послушност и сложила се да оде и пита старешину, у складу са манастирским правилима. Тражили су само да обећа да по повратку никог неће повести са собом, јер нису желели да буду предмет било чије знатижеље.

Када је старешина манастира чуо за седморицу монаха, обузео га је чудан немир који није био у стању да сакрије и стално је понављао да мора да их види, па чак и по цену свог живота.

Кренули су заједно, али лутајући шумом и спотичући се о камење, нису видели ништа осим трновитог грмља, суве траве и блиставог неба. Шумске ливаде са мистериозном браћом није било нигде, иако је млади монах добро познавао то подручје и био потпуно сигуран да ће лако пронаћи пут. Дуго су лутали по врућини, док, коначно, старешина није схватио да не може да види тајанствене монахе, јер му то није било суђено.

А братство, поменуто у овој причи сматра се најсветијим и најмолитвенијим на Светој Гори. О њему постоји и древна легенда: управо ће ови наги пустињаци одслужити последњу Литургију на врху Атоса, а након ње ће, следујући речима Светих Отаца, доћи крај света, односно, Други Долазак Христов. У ствари, они неће окусити смрти, већ ће се променити, преобразити, изменити још више благодаћу Божијом.“

О овим невидљивим подвижницима, тајанственим старцима, који живе у врту Пресвете Богородице, у најизолованијим деловима Атоса, причају многи на Светој Гори. Они се јављају где желе и коме они желе, углавном монасима који су сасвим очистили своје срце, али понекад приђу и благочестивим ходочасницима, који живе чистим хришћанским животом. Моле се целим срцем за читав свет и за све људе који су у невољи. Примивши на себе посебне дарове од Господа, живе у готово немогућим условима; преживљавају чудом Божијим, без склоништа, без одеће и невидљиви за људско око... Тешко је људима у свету да у то поверују. Ипак, има много поштованих стараца, који су се сусрели са овим тајанственим, невидљивим војницима нашег Господа. И заиста, овде на Светој Гори постоји предање да, када се један од њих упокоји, његово место заузима други, врлински светогорски подвижник.

И старац Пајсије Светогорац препричава свој сусрет са тавким подвижником:

„Када сам 1950. године први пут стигао до Свете горе, догодило ми се да сам се на путу од Кавсокаливије до Свете Ане изгубио. Уместо да одем до скита Свете Ане, следио сам стазу која је водила до врха Свете Горе. Прошавши довољно дугачак део пута, схватио сам да се пењем и почео да тражим начин за повратак. Док сам тражио пут назад, замолио сам Богородицу да ми помогне и одједном се преда мном појавио пустињак, чије је лице зрачило светлошћу. Изгледало је да има око седамдесет година, а из његове одеће било је могуће закључити да не комуницира са људима. На себи је имао платнену сутану, сву изгорелу и поцепану, а преко рамена кожну торбу, такође избледелу, препуну рупа.

Пре него што сам уопште имао времена да отворим уста, рекао ми је: 'Дете моје, овај пут није до свете Ане', и показао ми пут који ми је био потребан. Из свега се видело да преда мном стоји светитељ. Питао сам пустињака где живи. Одговорио ми је: 'Овде' - и показао на врх Атоса. После тога узех његов благослов и пођох стазом на коју ме је упутио и која ме је водила право до Свете Ане“.

Отац Атанасије (Камбанаос), лекар Велике лавре, писао је о тајним атонским подвижницима скривеним од очију обичних смртника у часопису „Светогорска библиотека“, који је излазио на Атосу 1930-1938. Пространи, ретко насељени и густо шумовити простори између испосница Мале Свете Ане и Глозије именовани су као подручје где подвижници живе. Малобројни, којима је била част да виде ове пустињаке, описали су их као сјајне, готово лишене свега телесног, потпуно голе, али прекривене блиставом одећом Божанске благодати.

Касније, потврђујући истинитост онога што је објављено у часопису, отац Атанасије се осврнуо на сведочење старца Антонија из скита Светог Петра, који је дошао у Лавру да испуни налог који су му дали ови невидљиви подвижници: „Иди и реци лекару у Лаври да ће се ускоро разболети и умрети, те се стога мора припремити“.

Заиста, монах Андреј пише у светогорском Патерику, да се „након кратког времена отац Атанасије разболео и без икаквих тежих болести заувек заспао, објавивши пред смрт информације да ови свети подвижници постоје и лутају пустињама Атоса - у славу Божију и у духовну корист становника Свете Горе“.

Овај часопис садржи и још једну причу - о ходочаснику који је, док се пењао се шумском стазом од мора до испоснице Свете Ане, срео ове свете људе и затражио од њих дозволу да заувек остане с њима. „Не, брате. Твој пут је до скита Ксенофонт“, био је одговор. Показавши му куда да иде, тражили су од њега да се јави исповеднику манастира, оцу Сави, ради упутстава о његовом будућем животу. Прошавши неко растојање, ходочасник је зажалио што се тако рано растао са светим подвижницима, вратио се назад, дуго их тражио, али без успеха. Затим је отишао до оца Саве и од њега чуо следеће: „Ти, дете, не би могао да живиш с њима. Господ ти је показао ове светитеље јер си сумњао“.

На крају се догодило баш онако како су пустињаци рекли. Тај брат се замонашио у манастиру Ксенофонт. Овај догађај испричао је отац Акакије, исповедник из Капсале, за кога се зна да је веома честит човек који воли истину, а и лично познаје особу која је виђала ове светитеље.

Отац Кс., који се 26 година подвизавао на Атосу, такође је испричао: „Само једном ме је Господ благословио да видим једног од ових пустињака. У то време био сам млад монах, живео сам у Великој лаври и често, испуњавајући одређена послушања, посећивао разне манастире и испоснице Свете Горе. Увек сам путовао пешке. Понекад сам ноћивао у шуми. И једном - било је то зими, а стазе су биле прекривене снегом - изгубио сам се. И тада сам видео: иза грмља, сасвим близу, лепог старца, украшеног сивом косом и голог рамена, које није покривено никаквом одећом. „Оче, благослови", дојурио сам до њега. Али он се окренуо и, не проговоривши ни речи, брзо нестао у шуми. Последње што сам видео била су његова потпуно гола леђа“.

За Фондацију Пријатељ Божији: Иван Попов
Извор: obitel-minsk.ru, kp.ru