Свети апостол Павле често себе даје за пример свој околини својој. У својим исказима он уме да буде личан; понекад из његових речи зна да избије жал, прекор; да се његов темперамент пробије из њих.

Тако он и сада за себе говори потресне, снажне, речи; да је себе, страдалном вером својом, саобразио Христу; да се потпуно идентификовао, сјединио са Господом својим. „Са Христом се разапех – вели он. А живим не више ја него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде Себе за мене.“ (Гал. 2, 20)

Сећате се оних Господњих речи да онај који оца или матер, сина или кћер љуби више него Господа, није Господа достојан. (Мт. 10, 37). И ово је тврда храна. Ретки су и преретки који ово могу примити и применити. Јер, у нашим свакодневицама, кад треба само мало да променимо уобичајени ток ствари, кад, рецимо, треба да запостимо, у недељу свету из топла кревета у цркву да кренемо, ми то налазимо за „тешки“ подвиг и велико „одрицање“.

А шта тек да Господ стане пред нас и затражи од нас да децу своју, унучад, жене своје или мужеве подредимо Њему, ако треба, да их се и одрекнемо – шта бисмо ми Господу одговорили. А наш свети Апостол успeо је да овај Господњи захтев потпуно испуни; да надиђе и превазиђе све што би га од Христа његовог одвајало и на страну одводило и да сваки свој корак, своје дисање и свеукупно битисање, у Христа преточи. Тако он, с пуним правом, може да говори – јер зна шта говори – о човеку савршеном, који је достигао меру раста пуноће Христове. (Еф. 4, 11-13)

У Посланици својој Филипљанима поново себе ставља за пример и наводи како би он, више него ли ико, мерен мерама људским, могао се хвалити собом, својим пореклом и достигнућима. „По правди закона беспријекоран“, (Фил. 3, 6) вели он. „Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио. Да познам Њега и силу Васкрсења Његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих.“ (Фил. 3, 7-8; 10)

Пред крај свог земног живота, требало је да на путу ка Господу своме још једном прође кроз Јерусалим. Знао је он, и Дух му Свети у сваком граду свједочаше, да га тамо окови и невоље чекају. Молише га сви, којима је драг био, да не иде горе у Јерусалим. А он их благо прекори, рекавши им да је готов не само да буде свезан него и да умре у Јерусалиму за име Господа Исуса. (Дап. 21. глава) „Ни за што не бринем, нити марим за свој живот – вели он – само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије.“ (Дап. 20, 24).

Ходећи земљом, свети Апостол је живљење своје на Небо био пренeо. Свој живот земаљски, сваки свој тренутак он усмерава на добро и спасење оних којима је послат. Не живи себи него живи за друге. „Јер је мени живот Христос и смрт добитак – пише он хришћанима Филипа. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обоје ми је мило: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради“, (Фил. 1, 20-24) пише он Филипљанима.

Жедна је душа његова Бога, Бога живога, и једва чека час кад ће се, коначно, јавити лицу Божијему. (Пс. 41, 2) „Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви – вели нам наш свети Владика Николај – који говоре да веруу у Бога и љубе Бога, док их сама помисао на смрт, на одлазак из овог света, доводи до безумља.“

Речи светог апостола Павла дате су нам за то да животом светог апостола Павла животе своје меримо. Далеко смо и предалеко од тога да, попут њега, можемо за себе рећи да једино Господом живимо. Ако то за себе не можемо казати, пример Апостолов нам је дат да томе тежимо, на томе да настојимо.

Вера је плодотворна у мери у којој Божије слово у своје животе преточавамо. Што више пратимо и практикујемо, више нам се открива и подвиг нам слађи бива. Свети апостол Павле показао нам је пут којим се до Господа долази. Он нас позива, да свако од нас покаже ту исту ревност ради остварења наде све до краја. „Да не будете лијени – вели нам – него да подражавате оне који вјером и истрајношћу наслеђују обећања.“ (Јевр. 6, 12).

Протојереј Василије Томић