Стално смо незадовољни, стално се жалимо да преживљавамо „неправде“. Ако се осврнемо око себе – видећемо колико људи управо сада пролази кроз бол и страдање. Зато би било лепо да бар једном, застанемо и кажемо: Хвала!
Бог не мења околности, већ наше срце
Свако од нас носи своје бреме. Али Бог нам не обећава живот без тешкоћа – Он долази у наш живот да измени наш однос према њима. И тада почињеш другачије да гледаш на своје проблеме:
са више смирења,
трпељивије,
храбрије.
Отерај од себе униније (очајање) које ти шапуће да ће увек бити овако тешко. Дете моје, и ово ће проћи – не дај да те мисли обузму.
Када непрестано размишљаш о својим тешкоћама, дајеш им већу снагу него што заиста имају. Тако се рађа страх, а из страха паника.
Заробљени у сопственој бризи
Има људи који су по природи склони томе. Чак и када им понудиш решење, не могу да га прихвате. Као да су навикли да живе у својој бризи. На савет се на тренутак осмехну, а онда опет кажу: „Не могу, такав сам.“
Али погледај: ако на свој проблем погледаш из другог угла, он почиње да се мења. Не зато што је нестао, већ зато што ти више ниси исти. Многи то не желе – враћају се у мисли које их муче, јер су им постале познате и „сигурне“.
Страх од среће
Човек уме сам себе да гуши осећањем кривице и сталном забринутошћу. Понекад се чак плашимо да будемо срећни – као да ће нас због тога стићи нешто лоше: „Не могу да се радујем… сигурно ће се нешто десити.“ И тако не дозвољавамо себи ни тренутак мира.
Христос нас учи да гледамо на добро које већ имамо. Да уочимо дарове који су ту, свакодневно, иако их често не примећујемо. Погледај свој живот са надом – и реци: Хвала!
Сети се других
Не живи у сталном негодовању, као да ти је неко нешто дужан.
Сети се оних који ноћ проводе у болницама, у страху и неизвесности.
Сети се родитеља који чекају испред операционе сале, не знајући шта ће чути. Сети се болесних који се боре за сваки дах.
Недавно ми је позвонио један човек и рекао: „Сутра ујутро идем у болницу, ћерку ће да ми оперишу.“ Да ли си икада седео тако, у ишчекивању вести о вољеној особи? Време стоји, људи пролазе, а у теби расте немир који не можеш да смириш.
И у таквом свету, пуном бола и неизвесности, ми често остајемо слепи за добро које нам је дато. Зато, хајде да будемо озбиљнији. Да престанемо са неблагодарношћу која нам тихо разара душу. Јер, можда већ живиш живот за који се неко други моли.
Реци бар једном: Хвала!
Архимандрит Андреј (Конанос)
Извор: беседе архимандрита Андреја Конаноса о благодарности (превод и компилација више говора)