Преподобни Серафим је за Дивејево говорио да ниједан каменчић на овој земљи није ставио по својој вољи, већ само оно како га је Царица Небеска поучила. По Њеном налогу су у цркви Казањске иконе Мајке Божије дограђени олтари Рођења Христовог и Рођења Пресвете Богородице, ископана је света „Канавка“ (канал) и почела је да се уређује Млинарска заједница: и у њој су подигнуте келије у два дела и саграђен је млин-хранитељ.
Место где је постављен темељ за млин преподобни Серафим је налазећи се у Саровској пустињи, три године пре његове изградње невероватно тачно описао Михаилу Васиљевичу Мантурову: „Иди ти, баћушка, у Дивејево; кад дођеш стани тамо преко пута средњег олтарског прозора у Казањској цркви, одброј толико и толико корака (број је заборављен) и кад их одбројиш, баћушка, ту ће бити међица; а ти од ње, баћушка, одброј још толико и толико корака (број је заборављен), и доћи ће ораница; онда одброј још толико и толико корака (број је заборављен) и доћи ће ливадица; кад ту дођеш израчунај одока, баћушка, где ће бити сама средина, и у саму средину пободи колац да се макар мало види.“
Михаил Васиљевич је отишао у Дивејево и кад се обрео на месту о којем му је отац на невиђено причао, запрепастио се. То је било само поље и све његове ћушдимензије су се подударале с баћушкиним мерама. Мантуров је све тачно урадио и побо је кочић на одређеном месту. Кад се Михаил Васиљевич вратио код оца да реферише, он се ћутке поклонио Мантурову до земље и био је необично радостан и весео. Отац Серафим читавих годину дана није помињао кочић и одмерено поље у Дивејеву, тако да је Михаил Васиљевич мислио да је већ одавно заборавио на то. Међутим, одједном је баћушка позвао Михаила Васиљевича да дође и овога пута му је дао четири мања кочића; прекрстио се, целивао их је и натерао Мантурова да уради исто, поклонио му се до земље и рекао: „Сад, баћушка, отиђи опет у Дивејево, на оно место на којем си, сећаш се, прошли пут побио кочић, и тамо, по равним мерама, по четири угла, око оног великог коца, побиј ова четири, и да се не би изгубили из вида, баћушка, ти узми каменчиће и направи око њих гомилице, да после не побркаш, већ да се место добро види!“
Учинивши све тачно како му је речено Мантуров се вратио да реферише оцу. Отац Серафим га је опет дочекао ћутке, али весело и радосно, и поклонио му се до земље. Михаил Васиљевич није знао шта да мисли шта је све то значи и шта треба да се деси, а није се усуђивао да пита. Напокон је 1826. године на истом овом месту подигнут млин – хранитељ дивејевских сиротица.
Било је много оваквих случајева прозорљивости светог старца. Он је тачно навео положај храма Свете Тројице и заповедио је М. В. Мантурову да чува ову земљу, без обзира на све и да је никоме никад не прода. Јелени Васиљевној је говорио: „Види, мајчице, каква нас је радост посетила! Какав ћемо храм имати, мајчице! Какав храм! Дивота!“
Јевдокији Јефремовној је исто тако објаснио: „И каква ће то радост бити, али ми нећемо доживети, ни ја нећу доживети кад будемо имали храм са пет купола! Само, ни ти, мајчице, нећеш видети кад се то буде десило! А биће између две цркве, преко пута Казањске цркве, а овде, преко пута ње, биће свете двери, и каква ће радост бити, каква ће радост бити!“
Кад се деценијама касније, 1848. године поставило питање изградње храма, разматрано је неколико парцела на разним местима, ван Дивејева и у Дивејеву, и на крају је подигнут на месту које је навео преподобни Серафим.
Отац Серафим је, по сведочанству многих лица, говорио о будућности Дивејева, заповедајући да се увек служи у Казањској цркви и да се она никад не назива парохијском, јер ће се у будуће припојити манастиру и биће зимска црква обитељи која ће се грејати. Предсказивао је да ће временом, по Божијем извољењу, у обитељи отворене почивати мошти мати Александре.
Отац је причао Мантуровима, оцу Василију и многим сестрама: „На свету још није било женских лаври, а код мене, убогог Серафима, у Дивејеву ће бити лавра. Лавра ће бити унаоколо, односно иза „канавке“, у обитељи мати Александре, јер пошто је она била удовица, код ње у обитељи могу живети и удовице, и жене, и девојке, а киновија ће бити само у „канавки“, и пошто сам ја, убоги Серафим, био девственик, у мојој обитељи ће бити само девственице. Биће подигнута велика црква која се неће грејати, а биће и једна која ће се грејати. То је Казањска црква и цело ово место ће бити манастирско, парохијанима ће дати друго место, а пошто ће Казањска црква где буде била и Рождественска, остати као у центру, а око ње има још много места, биће и других олтара и од ње ће се направити велика црква која ће се грејати, и то ће бити велики дограђени део, попут Јерусалимског храма. С леве стране Рождественске цркве обавезно ће бити олтар у име Арханђела Михајла. Камена ограда ће остати као што јесте, само ће Казањска црква бити у порти и зид ће се наставити све до обале, где ће мало ићи дуж обале, па скренути на запад, и овде, баш преко пута Мишењкине куће (Михаила Васиљевича Мантурова), биће подигнут звоник и испод њега ће бити свете двери.
Око обе цркве биће камени конаци и то на следећи начин. С југа, преко пута цркве Свете Тројице, биће конак у виду троугла; у овом конаку ће живети једна жена царског рода, баћушка. Са северне стране храма Свете Тројице, преко пута њега, биће исти такав троугласти конак, то треба да буде трпезарија. Око троугластог конака за живот с југа ће бити конак начелнице у виду правилног правоугаоника. Преко пута њега са севера као исти такав правилни правоугаоник треба да буде конак за појце. С југа, преко пута Казањског храма, поред конака начелнице, исти такав четвороугаони конак – просто за становање. Са севера преко пута Казањског храма и преко пута конака за становање, исти такав правоугаони конак и исто тако просто за становање. Опет, с једне стране ће бити конак у виду троугла чија ће половина прозорима гледати на ограду; то ће бити манастирска половина за живот, а друга половина, одвојена зидом, чији прозори буду гледали напоље, ван ограде, служиће као гостопримница. С друге стране, преко пута, исто тако троугаони конак, подељен надвоје, и за исту употребу. Ето, тако ће се код нас све уредити, и у обитељи убогог Серафима биће, баћушка, и лавра, и киновија!“
И чак је својеручно нацртао план будуће Дивејевске лавре, а на њему – објекте који постоје, који су постојали и који ће постојати – укупно око 25 објеката.
Отац је говорио Ксенији Васиљевној: „Јер Сама Мајка Божија је изабрала ово место! А шта Царица Небеска не може? Свега ће код Ње бити! Ето, наредила је мени, убогом Серафиму, да поставим млин за девојке с два пара жрвања да може вечно да их храни. Затим је Мати Божија благословила да подигну Своју цркву, мати! Ето, радости моја, каква је код нас благодат: и млин, и цркву, и земљу, и све, све ћемо своје имати!“
А кад је Ксенија Васиљевна посумњала у његова предсказања, рекао је: „Видиш, каква си! Кажеш да ме волиш, а посумњала си и не верујеш убогом Серафиму! Веруј, веруј ми, мајчице, све ће се то десити!“
Баћушка је помињао и камене келије. Јекатерина Матвејевна је оставила сећања и о томе како ће се много сестара овде окупити, рекла је да ће у Дивејеву бити 300 монахиња и 500 белих сестара. „Па зар отац није прозорљив; ко би тад могао да помисли, а ето, заиста сам доживела да нас, сестара, има већ 800,“ – клицала је старица.
Посебно много предсказања о обитељи дао је преподобној Марти. Једног летњег дана она је довела Устињу Ивановну до Казањске цркве и показујући јој ово место, рече: „Ево, запамтите, ова црква ће бити наша, а парохијска црква ће бити саграђена на другом месту, код ње ће бити и клир за парохијане. Овде ће, говорио је отац Серафим, бити лавра, а где је „канавка“ биће киновија. Ваша гробљанска црква ће бити у име Преображења Господњег.“
Мати Марта му на то рече: „Оче, чини ми се да су на гробљима најчешће цркве у име Свих светих?“
А баћушка јој одговори да ће престо Свих светих бити подигнут пре тога. Отац је преподобној Марти рекао и следеће: „Убоги Серафим би могао да вас обогати, али то за вас није корисно, могао бих и пепео да претворим у злато, али нећу. Код вас се много неће умножити, а мало се неће умањити. У последње време ћете имати изобиља у свему, али ће тада већ свему бити крај.“
По његовом предсказању манастир ће се на крају раширити до највише обале речице Вичкинзе, па ће обухватити Казањску цркву и куће парохијског клира. Зато је камена ограда око манастира била саграђена само са севера, истока и југа, а са запада је била подигнута само дрвена ограда.
Говор преподобног Серафима је био сликовит, и често су његова предсказања била алегоричног или метафоричног карактера.
Тако су људи увек доживљавали речи које је рекао и три пута поновио оцу Василију Садовском: „Јер Саров је само рукав, а Дивејево је цела бунда!“
Могло би се помислити да поредећи Дивејево с бундом отац има у виду значај Дивејева који ће украшавати и грејати Русију.
Али ево занимљивог запажања архитекте Серафимо-Дивејевског манастира Олге Листопадове која је гледајући снимке Сарова и Дивејева начињене из космоса, у дивејевској силуети заиста видела обрисе зимске одеће с отвором, али без рукава, а рукав, који идеално одговара овом отвору, јесте обрис Саровске пустиње. За баћушку није било тајни, он је видео све: и садашњост, и прошлост, и будућност.
Монахиња Макарија (Огудина)
Са руског Марина Тодић
Извор: https://pravoslavie.ru