Јевреји су до разрушења другог Храма имали Велики Синедрион или Сангедрин. То је био виши судски орган, који је решавао најважнија животна питања народа. Све бесконачне ситнице су решавали мали судови на локалу, по градовима. До вишег суда долазила су само питања рата и мира, календара, богослужења, богохуљења, смртне казне... Број чланова већа је био непаран – 71 – како би се избегло нерешено стање када треба да се донесе пресуда о сложеном проблему. И пошто је задатак Синедриона био несвакидашњи и од животног значаја, тако су и захтеви за судије били изванредни.
На пример, требало је знати све основне језике и наречја једне области, како на саслушањима не би било неопходно присуство преводилаца. Постојао је старосни цензус, а захтев је било и задовољавајуће здравствено стање. Несумњиво – добар глас у народу, подробно познавање Писма, чврсто држање Закона и остало. Испадао је збор умних стараца богатих искуством, чија памет није ослабила и које снага још није напустила. Старци, којима, по овоземаљским мерама, више ниша није потребно, већ их искључиво интересује праведно суђење, испуњење Закона, народна добробит и слава Божија.
Постојао је још један неопходан услова, а то је да чланови Синедриона нису могли бити без порода. Безбрачја у Израиљу није било. Искључујући малобројне случајеве, сви мушкарци су били ожењени. А имати деце или не, то није само ствар супружника, већ и Онога, Који децу даје. Библијско схватање није могло да створи ништа слично савременој фрази «направити децу». Деца су се добијала на дар, али се никако нису «правила». Ево најколоритнијег примера односа према овом деликатном питању: «А Рахиља видевши где не рађа деце Јакову, позавиде сестри својој, и рече Јакову: Дај ми деце, или ћу умрети. А Јаков се расрди на Рахиљу, и рече: Зар сам ја а не Бог који ти не да порода?» (Постање 30:1-2).
Тако, човек коме Бог није дао деце није могао бити члан Синедриона. Он није крив за то, али ипак не може имати ту дужност. И ево због чега: људи без порода су «сурови». Човек без деце, који је достигао треће доба, који није бдио над постељом сина, није у наручју држао своје унуке, није пристуствовао свадби своје ћерке, у принципу не може да асоцира окривљене са својом децом или унуцима. Они су за њега безнадежно далеки и туђи. Такав је смисао.
Може се, наравно, дискутовати о логици ове забране, али једино што данас у време слободе говора и умемо је да дискутујемо. Боље је дубље размислити, послушати ову необичну мисао. Човек увек поступа у складу са својим искуством. Тешко да ћемо у одређеним ситуацијама одбити да разликујемо, на пример, ратника од цивила, искусног човека од новајлије. У том смислу по животном искуству се разликује човек без деце од човека са потомством. Та разлика, у већини случајева, није на корист првих.
Ако су људи без порода «сурови» чак и онда када желе да имају потомство, али им Бог не даје деце, шта онда рећи за оне, који се добровољно одричу од порода? Чиме још, осим себичности, осим жеље да «живе за себе», можемо објаснити одсуство деце, код оних који могу да их имају. Могу, али неће. Нечовечност се не приказује искључиво у црној хроници. Гађење од пуначких стомака, презир према пеленама, дечијем плачу је такође савремена форма варварства и нечовечности. И ако се можемо спорити око нечовечности људи без порода, нечовечност себичњака се не може довести у питање. Како је рекао «апостол» егоизма Сартр: «Пакао, то су други људи». Неопходност прилагођавања некоме, узимање у обзир нечијих интереса, делити свој комфор и лични простор са неким је неиздрживо за егоисту. «Ја», «мени», «моје», «имам» - то је срж лексикона егоисте и сходно томе његове психологије.
Вратимо се Синедриону. Може ли неко ко је опседнут собом судити другима, решавати њихову судбину? Зар то није смртно опасно? Зар вам намере јеврејских правника не изгледају савршено правилно? Притом, реч «богови», управо у множини, у Светом Писму означава «судије», оне који пресуђују у пословима других и утичу на њихове судбине. После Јединог Бога, Чија се власт не оспорава, постоје мали «богови», које ми данас пишемо малим словом. О томе говори 82. Псалам. Навешћемо одломак из њега као цитат: ''Бог стаде на сабору Божијем, усред богова изрече суд: Докле ћете судити неправо, и безбожницима гледати ко је ко? Судите убогоме и сироти, оног кога гоне и ништега правдајте.
Избављајте убогога и ништега, из руке безбожничке отимајте.'' Као што видимо, говори се о судијама, као о «боговима» с малим словом.
Јевреји данас немају Синедрион. Али то није поента. Поента је да ли смо се приближили истини, да ли смо дотакли њен нерв? Ако јесмо онда ће благодатне мисли бити неизбежне. Појашњена истина увек мења живот, чак и ако то није толико приметно, колико бисмо ми хтели да буде.
Као мост од историје и теорије ка реалности приметићемо следеће: лидери савремене Европе немају порода. Та тема је у последње време више пута покретана од стране разних новинара и блогера, на моје изненађење и тиху радост. Не радује ме то што они немају порода, већ то што се јавно мњење креће у здравом правцу оцене реалности. Погледајмо – на челу Немачке, Француске и Британије се налазе Меркелова, Макрон и Меј. Све троје су у браку и све троје немају порода. Немају деце ни премијери Италије, Шведске и Холандије. Истини за вољу, последњи – Марк Руте – је нежења. Без деце је и председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, иако је ожењен. Тојест пред нама није усамљени случај, већ правило. То је веома видљиво, ако направимо поређење са западним политичарима из ближе прошлости. Ради се о правилу, које је опазила већа група међусобно неповезаних аналитичара и новинара.
Ствар је, разуме се, и у демографији, али не само у њој. Бит је у дубинској промени погледа на свет савременог човека. И ствар је у психологији људи који се одричу порода, као једној од врста психологије егоизма, тој мисаоној рак рани савременог човечанства. Суштина може бити и у томе, да су измењеном човеку потребни измењени лидери. Себичним масама су нужни одговарајући егоистични лидери, како би разумели једни друге и делили мисаоне координате. Нису потребни очеви и мајке, баке и деке. Потребни су конзумери роба и услуга, индивидуе са скупом права без обавеза, владари без Неба.
Мисли сам да су људи који се добровољно одричу порода склони суровости, моралној равнодушности више од оних којима нису страни крст и радост родитељства. И дубински ми је блиска мисао да су судије «богови» са малим словом. Сједињујући обе мисли добијамо формулу: судије без порода, а такође и владари, високи званичници, су «сурови богови». А како је то бити под влашћу «сурових богова», до детаља нам може испричати историја народа и цивилизација. Чак и синтагма «власт сурових богова» сама о себи говори довољно изражајно.
Протојереј Андреј Ткачов
Извор: pravoslavie.ru