Ево божанске врлине која човека преноси на небо, те Бога види. Ево најкраћег пута између човека и Бога; иде ли човек њиме, он стално види Бога. И у том боговиђењу он доживљује неисказано блаженство.

Чисто срце је највидовитије на земљи око, јер види и оно што је невидљиво: Бога (ср. 2 Кор. 4, 18). У свему видљивом, и иза свега видљивога, чисто срце види оно што је невидљиво, оно што је вечно, оно што је Божје. Види и осећа да сав овај видљиви свет није друго до раскошни огртач којим се огрнуло Невидљиво.

Видети Бога срцем? То значи: имати Бога у срцу, носити Га у срцу, живети Њиме, осећати Њиме, мислити Њиме; једном речју: бити богоносац. У ствари, сваки је човек још од утробе мајке своје богоносац, јер носи у себи лик Божји, и у њему зачетке божанских савршенстава (ср. Јн. 1, 9). Назначење, божанско назначење човека у овом свету и јесте да буде богоносац. Развије ли у себи божанске зачетке помоћу еванђелских врлина, он постепено „расте растом Божјим“( Кол. 2, 19(sad) то јест, све што је боголико у њему расте ка своме божанском савршенству док не достигне „у меру раста висине Христове“ (Еф. 4, 13).

Такав човек је заиста богоносац и христоносац, и у њему Господ Христос живи кроз своје божанске врлине. Његово је срце чисто од сваког греха, јер има Христа у себи. А где је Христос, ту нема места греху. Живи ли Господ Христос у срцу човековом, Он разлива по целом бићу његовом неисказано блаженство. И христоносац радосно подноси еванђелске напоре и трудове, и помоћу божанских врлина бди над срцем својим да се не увуче у њега неки грех, нека прљавштина.

Ава Јустин