Далеке 1961. године, топле августовске ноћи, Герман Титов је полетео са космодрома Бајконур у космос, како би био други совјетски космонаут у том пространству после Гагарина. Постао је први човек који се у космосу нашао дуже од 24 сата, човек који је обавио фотографисање наше планете Земље. Герман је заправо требало да буде први космонаут који је отишао у космос, његово име пресудно је утицало да уместо њега одлети Јуриј Гагарин. И поред очигледне неправде да буде први, Герман Титов је до краја живота остао привржен комунистичкој партији Совјетског Савеза. И после распада СССР-а, биран је као кандидат комуниста све до своје смрти. Овај текст наравно није о Герману Титову, није текст о његовом успеху или неуспеху, није дискусија о његовим комунистичким назорима. Ово је текст о једном другачијем погледу, из позиције човека који је гледао на Земљу из космоса, а то његово виђење неумитно приморава богослове да погледају свет другачијим очима.
Први људски одласци у космос претпостављали су пре свега стицање увида и сазнања који су били недоступни човечанству. Тако су људи, по повратку Германа Титова, очекивали да чују нешто спектакуларно. Међутим, космонаут Титов је имао коментар који ће поновити и после готово 40 година од историјског лета: „Оно што је оставило најјачи утисак на мене јесте да је Земља тако мала.“ У бескрајном пространству свемира, мала плава планета изгледа као ситан свемирски брод који се са својом посадом и путницима бори у непријатељском окружењу. Сви ми на том броду имамо исту судбину: умиремо! „Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човјек ништа није бољи од стоке… Све иде на једно мјесто; све је од праха и све се враћа у прах“ (Проп 3, 19–20). Која логика онда стоји иза оних који и даље убијају, боре се за више богатства, шире хистерију, клаустрофобију, шовинизам, када смо сви осуђени на овај мали свемирски брод који се зове Земља?
И док је совјетски космонаут Герман Титов свет посматрао својим очима и своје фотографије поделио са милионима људи, дотле ми свакодневно осећамо колико је, због развоја интернета и осталих средстава масовне комуникације, наша планета Земља заправо мала – све је близу, на додир прста! Свет се још више скупио него пре 50 година, али су тадашњи успеси у домену испитивања космоса одузимали дах људима, дајући им наду у неки бољи живот. Можда не случајно да се Други ватикански концил догађа у тренуцима ових великих достигнућа који су почели померати наше схватање света у којем живимо. И макар на тренутак, Римокатоличка црква је била спремна да призна да она није једина и да се Истина налази и код других, па и Православних. Уочавање да је Земља сувише мала, а да је космос бескрајан, могуће да је утицало на бесмисленост наставка сукоба, жеље за репресијом, одбијања свих и свакога у крилу тадашње Римокатоличке цркве. Каквог смисла има шовинизам или доминација и уништавање других на овом нашем малом броду када „године избројене навршују се, и полазимо путем одакле се нећемо вратити“ (Јов 16, 22).
Свака Литургија се завршава речима: „У миру изиђите!“ Христос се по свом васкрсењу непрестано поздравља речима: „Мир Вам!“ Он исказује жељу за миром, знао је оно што тада није могло да се зна са сигурношћу у ратоборном подручју Израиља – земља је мали транспортни авион којим путујемо сви заједно. Уместо да се убијамо, неопходно је да научимо да живимо заједно. Уместо да се свађамо, потребно је да се сложимо како би мирније путовали. Сви умиремо, а Царство Божије долази онима који су градили мир, а не рат. Мудрост је ако схватимо како је Земља мала, те самим тим да се посветимо очувању и градњи мира. „Будите мудри као змије“ (Мт 10, 16) поручује нам Христос. Безумље јесте да у авиону који пада, путници почну да се убијају и свађају око тога да ли ће неко поживети пар секунди дуже. Зар то није безумље? Зар тако не изгледа некоме издалека наша Земља, као авион на којем се путници убијају зарад пар „секунди“ живота дуже? Исус Христос сведочи да је живот највећа светиња и то је показао кроз своја непрестана излечења болесних људи, јер је овај живот основа, залог вечног живот. Данас бити богослов као да значи погледати Земљу очима далеког свемира, или барем очима Германа Титова – видети малу плаву планету у бескрајном пространству мрака и апсолутне тишине, запитати се над тим призором и схватити речи Христове: „Мир Вам!“
Време од давне 1961. године је одавно прошло, држава из које је полетео Восток 2 носећи јунака са почетка наше приче више не постоји, а сам Титов више није међу живима. Од ентузијазма космичких истраживања остало је мало, а заборављено је где смо и ко смо. Услед тог заборава, људи настављају да се понашају као безумници, да се затварају у себе, обоготворавају своје мале животе, своје мале средине, како би имали аргументе да се боре против других и само за себе. Као да смо заборавили да умиремо, те да стога гледамо шире и даље, да градимо мир и сведочимо љубав, а не хистерију шовинизма и ксенофобије.
Бог нас посматра издалека, али истовремено Исус Христос је ушао у историју и крочио на Земљу, у центар збивања. Онај поглед издалека, пренео се на акције живог Христа међу нама, овде на тлу – слављење живота, радост живота, љубав и утеха свима и пред свима. Загледајмо се поново у нашу малу плаву планету, потражимо негде те фотографије – сетимо се где смо, а затим наше акције из те перспективе прилагодимо акцијама на тлу Земље, у центру живота. Христа ћемо наћи у мудрости и љубави, мудрости оних који се данас састају у Његово име. За ту мудрост потребно је да још једном погледамо свет другим очима, „Божијим очима“.
Године су прошле, заборавили смо ентузијазам истраживања космоса од пре 50 година. Али сетимо се речи „Мир вам остављам, мир свој дајем вам“ (Јн 14, 27). Пре много година, својим речима и утисцима, један совјетски космонаут позвао нас је да се замислимо где је мудрост, где је наша улога у свету, а самим тим да боље разумемо делатност Исуса Христа који је увек показивао љубав грешницима и презир и одбијање према лицемерима.
„Оно што је оставило најјачи утисак на мене јесте да је Земља тако мала… Када сам летео изнад Северне Америке и поздравио народ изнад Вашингтона… само 18 минута касније био сам изнад Москве и поздрављао совјетски народ… био сам задивљен…“
Герман Титов (1935–2000)
Растко Јовић
Преузето са: teologija.net