Свето Јеванђеље жива је и животворна реч Божија. Треба само уронити у ту текућу, бистру воду, свете мудрости да би се доживела и доживљавала јеванђелска истинитост. Нажалост, ми смо у опасности да све оно што нам Црква говори примамо с неком нехатном необавезношћу и без стварне жеље да то у животу применимо. Наши животи и наше стварности, махом су одвојени од стварности Цркве.

Свето Јеванђеље своди све актере догађаја у наша животна окружења и ми присуствујемо оштрој свађи између Бога и људи. За утеху нам је, и за поуку, да се људи посрамише. Христос, поштујући предања и законе, бејаше у суботу, на молитви, у храму и учаше народ. Нађе се ту тешка болесница, згрчена жена, која пуних, тешких, осамнаест година није могла поглед свој у небо управити. „А кад је виде Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога.“ (Лк. 13, 12 – 13)

Удубите се у речено и замислите себе у таквом догађају. Христос, ставши у по речи, поврати здравље једној жени; зашкрипаше њене кости и, после дугих осамнаест година, она исправи леђа своја и заурла од радости и захвалности; с њом и сав народ. Али, као и свакад, и као и у свему, увек се нађе неко ко себе издваја од свију и чије срце не може прихватити радост других. Нађе се „старешина зборнице, негодујући што је Исус исцели у суботу,“ (Лк. 13, 14) паметујући да има друго време када се лечити може; субота, по њему, није за тај посао.

Није му Господ остао дужан, не бојте се. Сву своју благост преточи у гнев и викну на њега: „Лицемеру, сваки од вас не одрешује ли у суботу свога вола или магарца од јасала и води да га напоји? А ову кћер Аврамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у суботњи дан.“ (Лк. 13, 15 – 16) Господ се уопште не либи да овом укалупљеном скреше, право у очи, сву истину о њему и њему сличним; не убоја се Христос да му у лице и пред свима, јавно, каже да је лажов претворни. Народ се одмах приклони Христу и Његовој храбрости, а сви који му се противљаху стиђаху се а „сав народ радоваше се за сва славна дела што их Он чињаше.“ (Лк. 13, 17)

Можемо и сами замислити колико је обичном свету било мило кад се нашао неко да њихову истину каже у очи онима којима би сви они то радо казали, а само када би смели. Цепидлачење и чангржљивост старешинска била им је свима додијала. И ми своје симпатије поклањамо Христу и листом смо на Његовој страни.

Но, станимо и пресаберимо се, и запитајмо се, да ли нам је ту и место. Не чинимо ли и ми често оно што учини формалиста, законик? Немамо ли и ми толико пуно својих шема и калупа, црно-белих коцкица у које, по својој вољи и нашем знању, смештамо људе и догађаје? Није ли тачно да по нашим, укалупљеним, схватањима истина је увек и искључиво на страни на којој се ми налазимо; добри су они које ми таквим сматрамо и прогласимо а други, који се у наше оквире не уклапају, чуда могу чинити – не прима им се. Када и добро чине, а ми то порећи не можемо, ми се свим силама упињемо да изнађемо неке задње, и скривене, разлоге њихове доброте и тек онда, када нам то пође за руком, умиримо своју укалупљену савест.

А Христос неће укалупљење; Он тражи храбре. Зар не видимо, у име истинског и животног слављења Бога, да Христос руши окове законске, надилази и гази сваки формализам. А ми, кад се, поштено, суочимо сами са собом, видимо да смо се у формализам дубоко заглибили због чега не можемо да се упустимо у изазов храброг и животног хођења за Христом. Отуда је тако мало истинских хришћана међу нама.

Не тражи Господ механички шапат наших усана. Он жели да ми крикнемо из срца; не да Му се клањамо него да с Њим будемо и за Њим ходимо. Срцима својим с Њим да разговарамо а не да срца наша буду затрована злобом, руке упрљане грехом а ми, на јави, да се приказујемо другим и другачијим. Не трпи Христос наше дупле и тродупле стварности. „Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви – вели нам. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајте правицу сиротима, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити; ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег; и ако буду црвени као црвац, постаће као вуна.“ (Ис. 1, 15-18)

Још је давно, преко пророка свог Исаије, Бог поручио људима да се Он не да обманути. „Зато рече Господ: Што се овај народ приближава устима својим и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којој су научени;“ (Ис. 29, 13) због тога „мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће.“ (Ис. 29, 14)

Пуно је лакше, површински и формално, испуњавати спољне обавезе; долазити и појављивати се у цркви, и прилоге чак давати, пуно говорити и исправно се изјашњавати, него суштински и дубински бити Христов сљедбеник. Наша је невоља да нас је и таквих мало а правих још мање, што не даје права онима, који ни толико не чине, да такве осуђују. Све ово речено, опет, не ослобађа нас од Божијих заповести за правим поштовањем Бога. Јер Богу је милост мила а не жртве – дакле, суштина и познавање Бога већма него жртва паљеница.“ (Ос. 6, 6)

Бог тражи наше чисто срце. Он хоће да види наше чисте руке; не опране и убељене, него чисте од сваког дела рђавога. „У кога су чисте руке и срце безазлено, ко не изриче имена његова узалуд и не куне се лажно, он ће добити благослов од Господа, и милост од Бога спаса својега.“ (Пс. 24, 4-5) Не можемо ни то постићи без помоћи Божије. Знао је то пророк Давид и завапио да Бог у њему учини чисто срце и дух прав обнови у њему. (Пс. 51, 10) Знајмо то и ми и завапимо исто.

Права и једина чистота је унутрашња, и унутра, у нама, одвија се истински живот. Дела која творимо само су излив наше унутрашњости и спољашности. Неко од нас има чвршће бране и уставе те успе да дуго своју унутрашњост држи забрављену али, кад тад, пробије бујица њиховог зла из њих. „Јер унутра, из срца људскога, излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавства, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека.“ (Мк. 7, 21-23) Зато нас апостол Божији позива да се приближимо Богу да би се Он приближио нама. „Очистите руке, грешници, поправите срце ваше, дводушни,“ (Јак. 4, 8) вели нам.

Послушајмо га, а сви имамо зашто, и „очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијем,“ (2. Кор. 7, 1) да би нас Бог, који види тамну дубину наших душа, нашао чисте и примио у свето и светло Царство Своје Небеско.

Протојереј Василије Томић