Заиста тешке речи, и незгодне за наше уши, навикле на млака и блага чешкања и на слушање онога што нашем себељубљу годи. Али, ово су речи Светог писма. Остављене су нам у посљедњој књизи Светог писма, Откровењу, пророчанству светог Јована Богослова. Овог апостола знамо као апостола љубави, који се у своме јеванђељу и посланицама појављује очински благ, тепајући и тетошећи, да би на добро навео.
Кад Бог говори, говор је јасан и громогласан. Нема сувишка речи. Осуђујући млакоње, Бог, неколико пута, понавља синтагму: студен и врућ, да би продубио јаз између њих и разграничио их, да средине не би било. Ово је мјерило по којем ћемо бити суђени и просуђивани и не оставља нам се нимало сумње: Бог хоће изјашњене, опредељене, укорењене. Не трпи млакоње, плитке и дводушне, поздрављаче чаршије на све четири стране. „Ко није са мном, против мене је; и ко не сабира са мном, расипа“ – вели Христос.
”Знам дјела твоја“, вели Господ. Не приче и галаму. Да се не варамо, и да не помислимо да Бог не види у дубине душа наших и да не прозире најскривеније мисли наше. Неће нас судити по томе шта ми говоримо о себи, како се гласно и таламбасно бусамо у наша прса, православна. Бог зна дела наша и по делима нашим судиће нам. Да не будемо мерени на мерилима и не нађемо се лаки. Зато би било добро да свако од нас просуђује себе у делима својим; своје рачуне своди – али искрено – па ако му остане времена да туђе бриге брине, нека му буде.
Видимо из светог Јеванђеља да тек свако четврто сјеме уроди плодом. Камо среће да је бар сваки четврти од нас плодотворан! И ова јеванђељска Христова прича, оштрином својом, погађа нас директније неголи икога другог. Већина од нас јако је плитко усађена и укорењена и у своју веру и у народ из кога је изнедрен. Кад први ветар налети, кад се прва бура усковитла, одваља их некуда и нестане их из наше средине.
Многи од нас замишљају Цркву салонски; као место где се љупки и мирни разговори воде, где треба да тече мед и млеко. Као да Црква није саткана од људи, са страстима и слабостима. Није тако, никада тако није било и никада тако не може бити. „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу – вели Христос – нисам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт. 10, 34)
Цркву потресају борбе откада постоји. Ни дан данас у Цркви нема мира нити ће га бити – до судњега дана. Каква би то Црква Божија била, кад би је архипротивник Божији, непомјаник, оставио на миру? Црква је поприште и ратиште између сила небеских и адских. Сваки хришћанин је војник, који мора да се изјасни и призван је, именом својим, да се стави у службу добра. Ако дезертира, ако се повуче у мир и не хаје бригу, чини добро ономе, и служи ономе коме је стало да нас што мање буде. На такве, дакле, киван је Бог и њима прети оним тешким речима које на почетку чусмо.
Колебљиви и неизјашњени, прикривени у тајни, најгори су. „О да си студен“, вели нам се кроз пророка. Онда знам где си, за кога си и против кога си. Откако Црква постоји, највише су јој зла нанели изнутра, вуци грабљиви, како их назива Христос, маскирани у овчије коже. Зато нам је оставио непогрешан критеријум за распознавање: „По плодовима њиховим познаћете их“. (Мт. 7, 16)
Светим Јеванђељем каже нам се да се дубоко усадимо и укоренимо да бисмо одолевали. „Нека буде јако срце ваше, сви који се у Господа уздате“. (Пс. 31, 24)
Свети апостоли стално су храбрили и снажили хришћане, знајући добро за сва искушења која изјашњене сналазе. „Браћо моја мила, будите чврсти, непоколебљиви“. (1. Кор. 15, 50) „Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се“. (1. Кор. 16, 13) Зашто би Апостол соколио и јуначио да борби није било? „Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12) говори свети апостол Павле свом ученику Тимотеју. И наглашава, да се не збуњујемо, јер ће зли људи и опсенари напредовати од зла на горе, варајући и варајући се. (2. Тим. 3, 13)
Знајући све ово, да се не зачудимо и збунимо. Све што се са Црквом дешава, овде и свуда, све је то нормално. Ово је војујућа, борећа и страдајућа Црква. На небу је мир, међу анђелима; тамо је спокој и блаженство.
Али, да би се у тај мир и блаженство дошло, мора се проћи кроз буре и олује и изаћи рањив и изгребан. Свако од нас овдје, „као добар војник Исуса Христа“, (2. Тим. 2, 3) мора да се дубоко укопа и усади у своју веру да би дао добар допринос, „једнодушно борећи се за вјеру јеванђеља“. (Флп. 2, 27)
Протојереј Василије Томић