Позив Божији Христос је уобличио у причу о цару који приготови свадбу сину своме. И како нико од званица не хтеде да дође, он нареди слугама својим да са раскршћа саберу на свадбу све које тамо нађу: доличне и недоличне. Ипак то није одвратило цара домаћина да са свадбе, у таму најкрајњу, баци једног недоличног који се тамо нашао необучен у свадбено рухо.

Тумачења ове Христове приче има онолико колико је она многозначна и слојевита. Ограничићемо се само на онај њен део који се односи на Божији позив нама упућен. Ми се рађамо и живимо у различитим околностима, али нико од нас не може рећи за себе да глас Божији никада није чуо; да му се Бог, на неки начин, никада открио није.

Бог нас, као добри отац, стално зове к себи. Ако ми Његов позив пречујемо и занемаримо, ако, понесени својим бригама и тегобама, не желимо да тај глас следимо и да му се одазовемо, то је наша несрећа. Кад-тад, “хтели-не хтели”, бићемо сабрани пред лице Божије и тешко ономе ко се недоличан нађе пред Њим. Он ће бити бачен у таму најкрајњу, где је плач и шкргут зуба.

Колико је глас Божији јак и неодољив, сведоче нам хиљаде и хиљаде младих, па и одраслих људи, рођених и васпитаних у безбожним срединама, који су пришли Христу чим им се прилика указала. Још у своје време, као свештеник београдски, крштавао сам многе од њих. И данас, овде, крштавамо такве и срећемо оне који о својој вери благог појма немају, али исказују искрену жељу да се са вером упознају и у њу се укључе.

Нико од непослушних, рекох, изговора нема. Још од вајкада, од Давида цара, речено је да “небеса казују славу Божију, и дела руку његових гласи свод небески”. (Пс. 19, 1) Не треба човеку да зна да чита, да буде врсан научник, да би схватио да је изнад свега – Бог. Довољно је човеку да отвори звездану књигу неба, да се задиви над чудима изнад себе, па да, кроз творевину, дође до Творца. Наш необразовани сељак показао се далеко образованијим од многих високоучених а – недоучених. Он је, читајући књигу творевине Божије, дубље зарањао у тајне живота и смрти од многих надри-научника. Из сваке травке и сваке биљке, у сваком роду и благослову, он је препознавао Божије дело. И заиста је тачно да “нема језика, нити има говора, где се не би чуо глас Његов.” (Пс. 19, 3) “Рука Божија и дух Божији умом се на створењима јасно виде.” (Рим. 1, 20)

Онима, којима глас творевине није довољно јасан, Бог је слао своје гласоноше: пророке и апостоле, учитеље вере и исповеднике, да опомињу и к Богу зову. “Вас вичем, о људи”, (Приче. 8, 4) узвикује премудри Соломон. Али, “Господе, ко верова проповеди нашој”, (Рим. 10, 16) јадају се заједно, и пророк (Ис. 53, 1) и апостол. Јер многи “срцем својим отврднуше као дијамант да не чују закона и речи које сла Господ над војскама духом својим преко пророка пређашњих”. (Зах. 7, 12)

Бог нас, најчешће, зове љубављу и добротом и у своје време обасипа нас росом благодати Своје, здрављем и снагом. Дође Господ и стане пред врата срца свакога од нас, куца и чека да му отворимо. (Откр. 3, 20) Ако се човек не одазове на Божији глас доброте, зна Господ да га опомене и позове и на други начин. Само, мислим, боље му се одазвати одмах него ли тешко страдати и своју тврдовратост скупо платити.

”Без невоље нема богомоље” – вели наш народ. Колико год је ова пословица тачна, толико није добро владати се према њој. Ако Господ зове, а ми не слушамо, неће ни он слушати нас кад нас невоља нагне да га позовемо. “Што звах, али не хтесте, пружах руку своју, али нико не мари – вели се у Светом писму. Зато ћу се ја смејати у вашој невољи. Ругаћу се када дође до чега се бојите. Тада ће ме звати, али се нећу одазвати, рано ће тражити, али ме неће наћи.” (ПрС. 1, 24, 26 и 28) ”Тражите Господа док се може наћи, призивајте га докле је близу”, саветује нас пророк Исаија.

Сви смо ми, по речима апостола Павла, “позваници Исуса Христа”. (Рим. 1, 6) Имамо ли мука – а ко их нема – приђимо Христу. Он ће нам помоћи. Оптерећени смо; Он ће бремена наша на раме Своје преузети. “Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”, (Мт. 1, 28 ) вели нам Он. Зато “како вели Дух Свети: Данас ако глас Његов чујете, немојте да буду непокорна срца ваша”. (Јевр. 3, 7-8) Одазовимо се Господу, он ће нас пригрлити и помиловати.

Протојереј Василије Томић