Свети оци кажу да у човечијем срцу леже, испреплетани један са другим, сви корени страсти. Ако човек успе, са Божијом помоћи, да ишчупа једну страст (у суштини да је преобрази), извлачећи из корена ту страст из срца - цепа и само срце! Рањено срце крвари и боли. Ако човек не претрпи овај бол, зауставља се напуштајући духовну борбу и остаје страстан и грешан. Међутим, ако се научи да претрпи бол, извлачи корен страсти и ослобађа се ње. Зато су се Свети оци, молитвом, подвигом и просветљењем од Бога борили, присиљавајући се, да би мало по мало одстранили корење страсти. Тако су одстрањивали једну по једну страст - све до бестрашћа. После тога нису били нападани ни од гордости, нити од сујете, зависти, мржње, нити од нечистих помисли.
Гледамо Свете да чине чуда и да се нимало не горде. А ми и нешто најмање да урадимо, одмах нам нечастиви шапуће: “О, како си велики, важан, учинио си то и то, други то није могао као ти! Видиш да си већи подвижник од других, просветљенији!” Ђаво на тај начин, надувавајући нам то ја, покушава да нам покраде добит од неког доброг дела које смо учинили. Чим се човек погорди за нешто што је урадио, губи награду. Ако се покаје, поново задобија награду. Како? Самоукоревањем, самоосуђивањем.
Св. Антоније каже: “Ако човек све бреме стави на себе, наћи ће покој. Онога момента када окриви другога, у њему ће завладати немир”. Испробајте то у неком случају, са одређеним искушењем. Рецимо да је погрешио неко други. Осећате узнемиреност, узбурканост, нервозу. Одједном кажеш: “Није крив други, ја сам крив. Што да кривим другога, зар сам заборавио ко сам ја? Учинио сам то и то и то - према томе, најбоље је да ћутим”. Оп! Као да слећеш на чврсто тло, са кога више не можеш да паднеш. Пре тога си био на висинама, имао си страх и узнемиреност. Одједном си се спустио ниско, додирнуо си чврсто тло и више се не плашиш.
Ако се сукобиш са неким човеком, он ти се супротстави, помисао ће да ти каже: “Он је крив, он се разгневио и он треба да се смири. Да је разговарао са мном снисходљивије и једноставније, потрпео бих га, не бих се изнервирао. Значи, он је крив”. Е, то је - страст егоизма! Требало би да се супротставимо тој помисли, говорећи јој: “Не, не, када ја не бих био егоиста, све то ми не би сметало. Да имам смирења, схватио бих да ми он плете венце и да је он у ствари Христов жарач који сагорева ту страст да бих се исцелио. Значи, он је мој доброчинитељ. Требало би да га волим, да се молим за њега због овога добра које ми је учинио, указавши ми на рану. Да ми се није супротставио, да није дошло до искушења, не бих знао колико егоизма имам у себи и не бих се сразмерно томе борио да га победим. Према томе, са наговештајем искушења показала се и моја болест, и сада ћу покушати да је исцелим”.
Требало би да се човек бори са собом. Да сиђе у срце, да тамо региструје зло и да се са њим бори. Са страшћу, горчином, потешкоћом, демонским притиском који шапуће: “Немој да се повлачиш! Немој да се смириш пред другим!” Тада човек треба да завапи Богу да му Бог да снагу да искомада тај его. Да оде до другога и да направи метанију. Ми монаси правимо метаније. Када то неко уради, одмах осети радост, спокој, олакшање. Зашто? Због тежине демона који га је притискао, јер је хтео да буде по његовом - мржња, непријатељство, подела, неслога. Међутим, Бог је љубав и смирење.
Сви ми људи, ја први, страдамо од свога егоизма, тиме што желимо да наметнемо своју вољу, сматрајући да је то наше право, да смо ми добри, а да су други ти који су криви. Шта, у ствари, значи осуђивање? Да сматрамо за себе да смо непогрешиви. Зато Господ каже: Не судите да вам се не суди (Мт. 7, 1). Толико је то озбиљан грех, без обзира што га ми имамо за “свакодневног пратиоца” - значи, дешава се у свим случајевима и свакога часа. Такви смо сви ми, претрпани ранама и гресима, а причамо о другима. У болници видимо болеснике - сви су болесни. Међутим, видимо да нико не осуђује другога болесника, јесте ли то приметили? Нико не каже другом: “Зашто си болестан?” Тако смо и сви ми овде душевно болесни, међутим, један удара другога. Један је болестан од очију, један од плућа. Ми јадници то не разумемо. Помрачује нас грех, помрачује нас демон, да би нас све одржао у осуђивању.
Христос, Који је праведан, рећи ће: “Осуђивали сте? Судили? Шта сам вам рекао у Јеванђељу: Не судите! Да ли сте ви судије? Од када сте ви судије? Ја сам судија.” Тако ће свима нама судити - према мери којом ми меримо друге. Али, ми јадници то не разумемо и отварамо уста, говорећи за једнога, другога, бацајући камен анатеме, не разумевајући да ми први имамо анатему. Који све људи, које ми сматрамо за ништавне и грешне, могу да се нађу у Царству Небеском, а ми, који заузимамо место судије, да се нађемо у паклу! Зато нам је потребно много пажње у нашим делима, да се боримо да бисмо искоренили егоизам, ту страшну звер која нам једе утробу. ЈА! Оно нас надима да се гневимо, осуђујемо, тражећи ово или оно, псујемо, ругајући се једном, а понижавајући другог. Звер! Надима нас помисао као да нешто стварамо, да смо добри, да имамо врлине и много шта друго.
Као што је почетак свакога добра смиреномудрије, тако је и почетак свакога зла егоизам. Када говорим о једном човеку из љубави, не да бих га осудио, понизио (омаловажио) из егоистичне надмености, него из пажње и љубави, то онда није осуђивање. На пример, кажемо за неког: колико би за њега било добро да није то и то урадио - кажемо то са болом, молећи се за њега. Али, када га окарактеришемо као лошег и егоисту, понижавајући га пред другима, то је већ грех и осуда. ... Тако и ми, проповедајући, не радимо то да бисмо ставили некога на “сцену”, или “указали прстом”, већ да бисмо дали поучан пример млађим монасима.
Уопштено говорећи, требало би да пазимо на језик, када да говоримо и шта да кажемо јер нисмо духовни људи и непрекидно грешимо. Боље је да паднеш с висине него с језика. Боље је да неко падне с висине и повреди главу и ноге, јер су то телесни удови и могу се залечити, него да згреши језиком, којим много штете може да се нанесе. Када осуђујемо и понижавамо другога, можемо да га доведемо до очајања, и једном нашом речју да крене путем греха. Кажемо: “Па, само једну реч сам проговорио!” Међутим, једна реч, а погледајте шта је урадила!
Један ђавоимани посетио је једном манастир Симонопетру. После свеноћног бденија, како су оци изашли напоље, изашао је и он. Да би узнемирио савест једног монаха, који је био врло добар монах, подвижник из Катунакије, урадио је следеће. Пошто је ђаво био у њему, дошао је до монаха и рекао му: “Помисао ми каже да скочим са балкона”. Монах је то прихватио као шалу и одговорио му: “И, што не скочиш?” Онај заиста скочи и убије се! Монах је мислио да се овај шалио, а овај је говорио озбиљно. Касније су тога монаха годинама мучиле помисли. Ђаво би онога на један или други начин убио, а овако је повукао и монаха да би га мучио цео живот. Једна реч, а колико муке му је донела!
Слично се дешава са женама које желе да абортирају. Оду да се посаветују: “Шта да радим?” Добије одговор: “Шта ће ти, толико деце имаш, побаци га!” А тој жени је мало недостајало, била је пола-пола. Придодала је и савет као другу половину и оде, побаци дете. Изврши убиство. У овом случају и “саветница” има одговорност за половину убиства. И неке мајке, без мозга, ако се деси да им ћерка погреши, саветују је: “Хајде, немој да нас срамотиш, очисти га!” Оде девојка и убије дете. Ко има одговорност? Мајка која ју је тако саветовала. Видите колико лошега може да учини један савет. Зато је потребно да изузетно пазимо на језик. Понекад и нама духовницима долазе да траже савет по тешким питањима. Како треба да промериш сваку реч! Кажеш једну реч више и прихвате је наопако. А после трчи и спасавај! Морамо сви много да пазимо.
Старац Јефрем Филотејски – Аризонски
Извор: saborna-crkva.com