Први разлог за развод је супружничка неверност. Господ је допустио развод у таквом случају. У Старом Завету је била још строжија ситуација: од тренутка преваре једнога од супружника брак је аутоматски престајао да постоји. Ако не грешим, у Старом Завету чак и ако би једно од супружника хтело да опрости оном другом , по закону то није смело да се уради, већ би се брак раскидао.

Од времена Христовог доласка ми не сагледавамо тако ствари и увек поздрављамо праштање. Ако је супружничка неверност била резултат грешке, привремене слабости иза које је уследило искрено покајање мислим да је најбоље опростити. Међутим, ако жена сазна да је муж вара и да има намеру да настави то да ради, онда мислим да нема никаквог смисла  да се такав брак чува и на даље.

Сећам се разговора са једном женом коју је муж варао. Када се то открило она му је опростила. Након неког времена се опет испоставило да је вара. Она је донела одлуку да се растану. Неко од њених познаника који је сазнао за њену одлуку јој је рекао: „Мисли на децу. Он добро зарађује. Од чега ћете живети?“

Она је одговорила: „Мислим да ако се будем помирила са овим и наставим тако да живим деца ће тада мислити да су такве ствари у реду. Када отпочне њихов сопствени породични живот они неће сматрати да је за њих превара немогућа. Управо због деце ја и одлазим. Нека нам и буде тешко, али ће зато деца схватити да постоје ствари због којих породица престаје да постоји.“ Поставља се оправдано питање: Да ли је у праву та жена? Јер ако би она опростила, деца би ипак видела њен бол због преваре и то би за њих можда била можда и већа лекција од једноставног одсуства оца. А притом би имали и лекцију трпљења, љубави која прашта.

– У ситуацији о којој говоримо муж се није кајао, имао је намеру да настави такав живот. Да је она видела његово искрено кајање опростила би му. Волела га је. Она је донела ту одлуку схвативши да се он неће исправити. Хоћу да кажем да има смисла разводити се ако се супружник који је погрешио не каје, ако је он… – тешко је наћи реч, назовимо ствари правим именом – вуцибатина, просто вуцибатина. Сви имамо недостатке са којима некако покушавамо да се боримо, кајемо се. У овом случају није тако: вуцибатина је човек који се у животу не ослања на моралне норме, већ на свој егоизам, корист, не штедећи притом ни породицу, ни децу. Не мислим да је потребно тежити да се сачува такав брак…

Међутим, постоји и тежи случај када се онај ко је погрешио каје, када жели да се врати у породицу а други супружник ипак страда и у себи више не осећа љубав и поверење који су постојали пре преваре. Љубав је убијена преваром другог. Преварени супружник није сигуран да ли ће имати снаге. Да ли ће се љубав вратити. Да ли ће се прељуба поновити. Како донети праву одлуку – опростити или не?

Моје лично мишљење је да се треба потрудити да се опрости. Можда ће, на крају крајева, поћи за руком да се то све превазиђе. Притом бих желео да кажем још нешто: ако опраштате – опростите. Често се догађа да људи праштају, али да при свакој следећој препирци пребацују другом оно што се догодило раније. Не. Ако сте донели одлуку да подигнете оно што се чинило разореним, неопходно је категорички себи забранити подсећање на прељубу. Свом срцу, наравно, нећеш моћи да забраниш да се не сети тога, али споља то ни на који начин не треба да се показује.

Свештеник Игор Гагарин
Извор: imanade.org