Деца не захтевају да одрасли буду савршени. Никада то не чине. Она не желе да никада не грешимо, да будемо безгрешни. Деца сваки наш покушај глумљења безгрешности схватају као лицемерје. Деца знају да ми сваки пут када се претварамо да смо јако добри излажемо «сами себе и једни друге» подсмесима. Она не траже савршенство од нас. Она траже искреност, уважење, пре свега уважење према нама самима, а после и према њима. Она траже духовни труд и да осете да ми улажемо читаву душу и озбиљно се односимо према животу, свету, Цркви.
Деца желе да се убеде да смо ми, у пуном смислу те речи, личности. А када прозру кроз наше дволично и притворно понашање, када увиде наше лицемерје, она то не могу да издрже. Њих не само да ужасава било који наш грех, већ нарочито та бесконачна представа у којој ми добровољно учествујемо.
Деца уважавају грешнике, а све се у њима руши, пре свега, од нашег лицемерја. Како ми је један дечак рекао: ''Драго ми је што имам таквог оца какав је мој тата. Нас двојица се јако добро слажемо. Он ми пружа подршку, поштује ме. Он води рачуна о мени и помаже ми. Тата ме радује''.
Врло је ретко чути нешто тако од детета. А да ли твоје дете може о теби да каже: ''Драго ми је што имам таквог тату или маму?'' Наравно, не мислим на радост коју осећаш након контакта са неким за кога си привезан заједничким страстима и гресима. Овде имам у виду нешто што ми је једном испричао неки гимназијалац: ''С оцем се супер слажем, он ме тако радује. Баш смо у добрим односима. Чак и уживамо у цигаретама заједно. Он је коначно схватио то и сада се више не скривам од њега, разумемо се. И мама пуши заједно с нама, они ме шаљу да купим цигарете за све. Узимам и за себе и за њих. Супер се слажемо.''
Ја нисам мислио да треба да нас вежу заједничке страсти. Мада чак и таква повезаност може да садржи одређену дозу искрености и основу која касније може донети боље плодове. Али сада говорим о људима који живе кроз Цркву и који теже да изграде добар однос са својом децом. Циљ је надахнути дете тако да те оно сматра својим другом, али да те опет поштује, да гаји неки осећај светости.
Мислим на пријатељство које садржи и блискост и поштовање. А поврх тога још и јасне границе. ''Свима сам био све, да какогод спасем кога'', како каже апостол Павле (1 Кор. 9, 22), а на другом месту он истиче да свакоме припада ''част'' у складу са његовим местом у друштву (Рим. 13, 7). Треба постати све за своје дете, спустити се на његов ниво. Говорити тако да он може да разуме да ти осећаш његове бриге и потребе. Али никако не смемо да само боравимо с њим на ниском нивоу, притом га не подстичући на промене.
Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се ''отац и мајка спуштају на мој ниво, али ме затим подижу више и обогаћују ме. Они ми откривају такве видике о којима ја не бих ни помислио, изводе ме из дечијег света наивности и безбрижности и помажу ми да духовно сазрим. Посматрајући њихов однос и етос спознавам Христа. Они ми откривају љубав, Цркву, чистоту, невиност, истину, лепоту живота.''
Сходно томе, бити родитељ не значи просто се спуштати до нивоа детета и бавити се његовим интересовањима: играти исте игре као оно, говорити као дете, бавити се истим спортом као и оно. Све је то добро, али то је тек први корак – спустити се на његов ниво. А шта имаш после да му пружиш? Који ће бити твој контрааргумент против свега што му предлаже друштво забаве и потрошње? Куда можеш усмерити његово интересовање? Имаш ли суштински садржај који можеш да му предаш? Да ли сам осећаш нешто дубинско што можеш да му предложиш како би обогатио живот свог детета? Ту лепоту која те је очарала у души?
Ако све то живиш, то ћеш и показати. Ако то живиш, све ће изаћи на видело, показаће се и дете ће се обрадовати када то види. Оно ће осетити да од тебе добија нешто важно, нешто што не може да добије ни на једном другом месту.
Старац Пајсије говори да ''када диње сазревају откривају своје присуство пријатним мирисом, чак и када су сакривене у пољу. Незреле једва да миришу, ма колико их газио и ломио. А дозрела мирише и сама се тиме открива.'' Тако и ти можеш збиља помоћи свом детету ако живиш духовним животом.
Свети апостол Павле учи: ''И ви очеви! Не раздражујте децу своју'' (Еф. 6, 4). Под речју ''очеви'' он мисли на родитеље уопште, не само на очеве, већ и на мајке. Не раздражујте своју децу. Баш сам једном прочитао и у некој књизи да је главни проблем деце то што се она љуте на родитеље. А љуте се јер приступ њихових родитеља према њима изазива раздраженост.
Видите колико је то мудар савет. У Старом Завету има пуно савета, а нарочито педагошких: у књизи премудрости Соломонових, у причама Соломоновим и др., али и у Новом Завету има пуно савета који су кратки, једноставни, али зато силни и суштински. Као савет Господа: ''Поштуј оца свог и матер своју'', – тако једноставне речи, али се у том поштовању скрива сва тајна овог живота. Видите како Господ наставља Своју заповест: ''Да ти се продуже дани на земљи'' (Излазак 20, 12). Свети апостол Павле тврди исто то. Он се обраћа и очевима и деци: ''Поштуј оца свог и матер'' (Еф. 6, 2–3). Прост савет, али он ипак умногоме олакшава породични живот.
Деца су често под притиском родитеља и негодују због тога. Она осећају да се према њима поступа неправедно. А после почињу да скрећу са правог пута, траже за себе неко друго место, друге начине забаве, друго друштво које ће их прихватити таквим какви су, без критиковања и бесконачних претензија, без грдње родитеља. Без непрестаних замерки. Деца говоре: ''Вратим се кући, а родитељи ми стално придикују. Стално ми говоре оно за шта знају да ме разјарује. Стално једно те исто. Бескрајни ток истих коментара, истих замерки на моје другове и одећу. На тај начин да ме то невероватно нервира''.
Велика је ствар не раздражавати друге. И ето једне тајне како то не чинити. Ако си већ испробао неки савет и видиш да не помаже, или си испробао неку реч и знаш да је отровна и да сваки пут изазива вику и свађу, онда то значи да су то заправо речи и епитети који вређају, понижавају твоје дете и изазивају расправе. Тајна је у томе да их не понављаш по други пут. Нађи им неку замену, реци нешто друго, али само немој да понављаш исте речи који доводе до немира у кући.
Сви ми пуно грешимо. Могли бисмо барем да сазримо на бази сопствених грешака како не бисмо допуштали да изнова и изнова понављамо исте пехове. Пробао си нешто и увидео да не помаже? Не понављај то, јер као што видиш деца те више не схватају озбиљно и не добијају од тога никакву корист. И знате шта она кажу?
''Када мама крене да ме критикује, почиње да звучи као покварена плоча! Већ сам навикао на њу. Знам да ће тако наставити једно 20 минута, прича–прича–прича, све једно те исто. Знам унапред све што ће рећи, јер се она све време понавља. А на крају ће све бити како ја хоћу. Тако ја трпим, идем у своју собу, а време пролази…''
Па то није близак однос! Колико су само ближи односи у којима има љубави. А овде је однос детета и родитеља прожет гневом и напетошћу или равнодушношћу. И почињемо да се осећамо као странци у сопственом дому...
Свих се нас једнако тиче потреба за молитвом. Молитвом свих за све. Треба да се молимо једни за друге, за своју породицу. Да молимо Бога да нас просветли. Христос жели да се загледамо у себе и да схватимо да ствари не стоје баш најбоље. Да појмимо своја сагрешења и да молимо Бога да нам подари просветљење, да нам ослади душу, наше поступке и речи, како би се осладиле и душе наше деце које овај свет тако много огорчује и жели да их одведе што даље од Бога.
Архимандрит Андреј (Конанос)
Извор: pravoslavie.ru