У школи су моји омиљени ученици били названи „бунтовници.“ Од ове деце сам много научио. Једном је један дечак закаснио на час, ушао је када смо већ почели, а ја бих се увек узнемирио када би неко од ученика закаснио. Желео сам да на почетку часа сви буду на својим местима, јер сам тада сматрао, да ћу у супротном изгубити ауторитет који приличи наставнику.

И тако је овај несрећни момак каснио на час читавих седам минута, зато што је играо кошарку у дворишту. Штавише, након што је сео на своје место, он наставља да удара лоптом о под. Говорим о Светом Духу, а из школске клупе стиже порука: „Бум, бум, бум.“ Рекао сам му: – Брзо изађи из учионице! Наљутио сам се на овог дечака и избацио га са часа. Али оно што је рекао пре него што ће напустити час, никада нећу заборавити. Овај момак се окренуо и рекао: – Знате, одговорио бих вам, али ви сте у раси. Ох! Одмах сам се прибрао и мирно сам му рекао: – Добро, само зато што сам ја у раси, изађи са часа! И он је изашао.

Касније сам често спомињао овај случај. Сирото дете је рекло исправну ствар! Да, ја сам свештеник, али као човек са човеком, према њему сам се понео крајње ужасно, истеравши га са наставе. Овај дечак ми је одржао добру лекцију. Као да ми је Господ рекао: „Оче, ја желим да наставите да учите ту децу. Али са узорним ученицима је све једноставно, замолиш их да устану, они ће устати, кажеш им да седе, они ће седети. А можеш ли помоћи немирном детету, можеш ли смекшати његово срце? Можеш ли му постати пријатељ, тако да се не склања у страну када те види на великом одмору?“

Узгред, овај дечак је постао монах, сада он носи расу као и ја. Тада се он са поштовањем односио према мојој раси, а сада се са поштовањем односи према својој. Једном смо се срели. Он се сећао тог догађаја и рекао ми је: – Опрости ми за оно што сам ти тада рекао. – Не, ти си био у праву – одговорио сам му – јер сам те у том тренутку повредио и разочарао.

Бунтовна деца су тест за нашу душу – каква је наша душа заиста. Да ли смо способни да истински волимо, да ли можемо да трпимо, да ли је Бог у нашем срцу? Наравно, када се добро осећаш, онда си и добар. Сви смо ми овде добри. Али ако будемо живели заједно у једном стану, неколико дана, тек тада ћеш ме боље упознати. На пример, припремићете ми некакву храну, ја ћу је узети и рећи: „Не желим то да једем!“ Ви ћете се наљутити, и ја ћу се наљутити – и онда шта учинити у таквој ситуацији да би Христос и даље био између нас?

Да, Он посебно долази у таквим тренуцима када имамо проблеме и нелагодности – долази и чини наш живот бољим. Тешка особа на вашем путу је опомена од Бога, да треба да се загледате дубље у своје срце, и погледате шта се дешава у вашој души.

Размисли о томе, шта си постигла у браку са својим мужем, шта си постигао у браку са својом женом, за ових петнаест, двадесет, четрдесет година...Да ли сте заиста успели да се упознате и заволите једно друго? Да ли сте се научили узајамном разумевању? Или те још увек узнемире неке навике супруга, а ти га заузврат, такође раздражујеш својим придикама и навикама? То је важно. Није добро када хришћанин гунђа, јадикује и ропће. Ти си хришћанин? Покажи то, радуј се са својом породицом! Нека ваша деца кажу да имају радосне и срећне родитеље!

Данас ме је аутом возио један човек. И тако, док смо путовали, на путу је дошло до застоја у саобраћају. Да сам на месту возача, ја бих већ ударао волан од беса, али он се само смејао. И његов унук, који је такође путовао са нама, видео је ово. Шта овај дечак може да каже о свом деди? „Мој деда је смирен човек. Он није нервозан, када дође до застоја у саобраћају, него се смеје.“

Ко се смеје током застоја у саобраћају? Сви желе да се свађају, да ударају у нешто... А овај човек се смејао. И њему заиста није потребно да пред својим унуком говори о миру и спокоју, јер их он пројављује сопственим примером. Дете одраста у спокојној атмосфери и његова душа и срце пребивају у миру, због чега он унутар себе осећа присуство Божије. Разумете?

А други родитељи одводе децу на Егину, код моштију Светог Нектарија, при чему деца говоре: „Не желимо да идемо тамо.“ Али отац каже: „Не, идемо тамо да се помолимо...“ –„Али не желимо да идемо на Егину, и овде у Атини постоје храмови!“ – „Не, идемо! Тамо ћете се исповедати и причестити...“ И деца су принуђена да седну у ауто, и цела породица одлази аутом до Пиреје, да би тамо сачекали брод. Али градски саобраћај је отежан због велике гужве, и отац почиње да се нервира, гледа на сат, сигнализацију... Брод одлази, закаснили су на њега, а отац у бесу удара шаком у волан. Мајка која седи поред њега му каже:

– Знала сам...
– Ућути, јер ћеш добити!

А деца на задњем седишту тихо говоре једно другом: – Зар нас они тако воде на Егину, да се помолимо Светом Нектарију? За ову децу је сасвим природно да временом почну да се противе својим родитељима, јер шта они виде у својој породици?

Тако не можемо придобити човека. Већина „бунтовника“ постали су такви управо због тога што су пред собом видели негативне примере, који су им донели разочарење. Једном сам читао сећања једног човека који је напустио Цркву. У време окупације, када је он био мали дечак, стајао је у реду за храну. Било је веома много народа, људи су се гурали, покушавајући да што брже добију своју порцију. И изненада је тај дечак осетио снажан ударац песницом у стомак. Погледао је на онога ко га је ударио, и испоставило се да је то био његов учитељ у недељној школи, кога он није приметио у реду. „Размишљао сам, како је могуће – присећа се тај човек – у недељу говорити да је Бог Љубав, а у понедељак делити ударце песницом у реду за храну, како би што пре добио свој тањир?“

Људима су потребни примери који их надахњују. Они треба да виде да ти сам живиш оно што учиш. Када сам радио у школи, ниједан ученик ме није прекорео због некаквог греха. Али су ми често говорили: – Оче, нама се не допада кад се одрасли претварају!

Греховност је уобичајена људска карактеристика. Сви ми чинимо грехе. Али када ти величаш себе као праведника, претвараш се да си најбоља особа на свету, а друге притом, омаловажаваш и вређаш, онда људи почињу да те посматрају са много више пажње. Ако људи виде да оно што ви живите није у складу са оним што говорите, разочаравају се. „Знамо ми, знамо тог човека – кажу они – виђали смо овог свештеника, овог учитеља.“ Говори једно, а чини друго. Такво понашање разочарава људе.

Зато пре свега треба упознати самог себе. Нека се свако од нас данас загледа у своју душу и увидеће колико он сам воли Господа и да ли је омекшало његово срце. А увече када будеш легао да спаваш, размишљаћеш: „Какав сам ја човек? Шта о мени мисле моја деца, како ме доживљавају? Можда сам раздражљив, можда их често љутим?“ Да ли ће се мој син радовати оног дана када се буде женио и заувек напустио свој родни дом, да ли ће се радовати као ослобођени из затвора, или ће напротив рећи: „Како је било добро у мојој кући! Овде се сви воле, поштују једни друге, и свако се осећа слободно!“ Ето шта је важно. Важно је какву атмосферу правимо око себе, и каквог Христа објављујемо својим животом пред ближњима – Бога грома, који шаље муње са неба, или Бога распетог, пострадалог и смиреног, који поштује сваког човека.

Сетите се шта је Господ рекао својим ученицима, када су Га неки од њих напустили. „Да нећете и ви отићи?“ (Јн.6, 67). Господ је желео да ученици изразе своја осећања, да ли им је можда лоше са Њим, да ли их Он гуши? И апостоли су одговорили: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога“ (Јн.6,68). Коме треба да идемо, осим Теби, Најбољем од свих? Све што Ти говориш је предивно. Ми Те волимо и желимо да будемо поред Тебе.

Још увек се питам како су светом и безгрешном Христу долазиле пале жене. Како се нису плашиле, зар их није било срамота, зар им никада кроз главу није пролазила мисао: „Не, Он је свет, ми га нисмо достојне!“ И како су ученици имали смелости да Му понекад кажу веома чудне ствари? Сетите се шта је од Њега затражила мајка синова Зеведејевих. „Реци да седну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један са леве стране теби, у царству твоме“ (Мт. 20,21). Ученици су желели да приме власт од Исуса. Шта мислите - да ли је Господ изазивао осећај страха код апостола? Не. Зато што их је волео. И они који су му се у почетку противили, после су падали пред њим ничице говорећи: „Желимо да Те дотакнемо, желимо да будемо да Тобом и да Те волимо.“ То је тако прекрасно.

Будимо смирени, јер не знамо све о Богу. И када чујеш неку спорну тврдњу, немој коментарисати, ако ниси сигуран. Ономе ко је то рекао, биће боље без спорења и противљења. Али уколико себе представљаш као некаквог свезналицу, људи ће одмах одреаговати негативно и почеће да се расправљају са тобом. Могуће је придобити некога, али тек кад свој ум, карактер, мисли и понашање ослободиш од егоизма..   

Ви имате толико тога! Прелепе куће, дивне породице. Потребно је сасвим мало промене. Али ако се ове промене догоде, све ће бити још боље. Потрудите се да ваша породична атмосфера постане пријатнија и топлија. Одстраните оштар тон, не повређујте своје ближње. Твој муж „тиранин“ је заправо кротка овчица. Једна жена ми се стално жалила: – Оче, ти не знаш мог мужа! Он је такав егоиста, такав тиранин! Непрестано ми је говорила такве речи о мужу. Понекад је и он долазио у Цркву, те сам ја рекао тој жени: – Да ли бих могао некако да видим твог мужа? – Оче, довешћу га код тебе!

Срео сам се са тим човеком, и испоставило се да је он смирен и скроман човек, тихог гласа. – Господине оче – рекао је, дакле, зна исправно да се обраћа свештенику. – Господине оче, шта могу да кажем! Када стигнем кући, моја жена одмах почиње да виче на мене. Да, ја нисам савршен, али и она је стално нервозна, непрестано виче, не да ми мира, те и ја почињем да се свађам са њом! Прекјуче, на пример, дошао сам кући, сео сам да вечерам, а она је само шетала око мене, гунђала, свађала се са мном...

Ја сам рекао сам тој жени: – Ти њега називаш тиранином? Само ти још недостаје да притиснеш неколико дугмића, па да постанеш господар над њим! Али она се није сложила са мном. Добро, добро, ти си у праву. И шта онда? Твој брак ће се очувати после тога? Најважније је сачувати породицу, а не у свему бити у праву. Али, ти ћеш убеђивати мужа: – Ја сам у праву! Отац ми је тако рекао? Зар треба да се понижавам пред тобом? Знаш, Христос је ради тебе сишао у ад. Можда је сада дошао и твој ред, да се и ти мало „унизиш“– то није ништа страшно! 

Једној жени сам рекао: – Зар сте се венчали да бисте се такмичили ко ће да победи, а ко ће да изгуби? Све ово нам само говори да у дубини душе сви оправдавамо себе, и чекамо да нас други подрже. „Да, дете моје, ти си у праву!“ Други нас оправдавају. Оправдава нас и Христос, говорећи: „Дете моје, ја те волим таквог какав јеси, са свим твојим гресима“. Зашто је онда потребно оправдавати се? Да, сви смо грешни, али хајде да признамо своје грешке! Не плаши се да кажеш свом супругу, жени: – Да, и ја имам мане! Претерала сам, нисам била у праву. Тако ћете се још силније заволети. Ово треба чешће говорити.

Архимандрит Андреј (Конанос)
Извор: pravoslavie.ru