У руском селу Державино у Оренбуршкој области, давне 1999. године у кући Олге Јефимове икона Светог Николаја Чудотворца изненада је почела обилно да тече миро. И све остале иконе поред ње почињале су да мироточе. Народ је отишао да види чудо, дошла је власт, појавило се свештенство, чињеница је посведочена али се није журило са закључцима. У Оренбургу су свештеници били опрезни: „Ту је нешто несхватљиво, јер и њене папирне иконе теку миро, а то се обично дешава само са дрвеним...“. Неки становници Державина нису волели Олгу: „Ко је она да би јој Господ показао чудо ?! Ради у пошти, а ја сам цео живот радила у млекари, али моје иконе не теку миро...“ А најозбиљнији аргумент био је: „Њен муж је муслиман са Кавказа, како Бог може да пошаље милост таквој породици?!“ Други су сматрали да се на полеђини икона налазе бочице уља и нешто попут малих капаљки.
Тражили смо превару
Нисам желео да будем преварен, и зато сам се врло опрезно припремио за сусрет са сведоцима ових чуда, спремио питања из гомиле писама која сам добио од мојих читалаца. Са новинаром из оближњег града Бузулука, Александром Булгаковом стигао сам у Державино.
Када сам упознао Олгу, испоставило се да је пријатна жена од четрдесетак година, тужног, уморног лица. Пажљиво нас погледавши, позвала нас је да уђемо у кућу. Ту смо видели зид који је био потпуно испуњен иконама: великим, средњим, малим. Избројао сам их седамдесетак. Отприлике половина њих обилно је сијала због уља које се налазило на њима. Мирис који је долазио од икона није могао да се упореди ни са чим. Из десетина њих буквално је цурило уље, а повремено је капало на тањире постављене испод њих.
Одмах сам пожелео да откријем превару па сам замолио да држим иконе у рукама. Олга је пристала. Колега и ја смо их гледали са свих страна, али нисмо нашли ништа сумњиво. Иконе, насликане чак и на танком платну, на полеђини су биле потпуно суве, а с лица им је текло миро. Питао сам Олгу како је све почело.
Бљештеће стреле
„Пре више од годину дана, моја духовна сестра, монахиња Маргарита ми је поклонила икону Светог Николаја Чудотворца, освећену на његовим моштима. Ова икона је, према њеним речима, донета у манастир из Италије, из града Барија. Милошћу Божијом дошла је код мене“ испричала је Олга.
- октобра 1998. године, око поноћи, Олга је видела две светлеће стреле које су изашле из руку Чудотворца. Друге иконе су такође осветљене јаком светлошћу. Сјај је трајао око два минута. Олга и њени рођаци, који су то видели, у почетку су се уплашили, али су им се тада срца испунила необјашњивом радошћу. Као да је сам велики светитељ дошао и дотакао их се...
Слично се догодило и у ноћи на празник Ваведења Пресвете Богородице. Огњена стрела погодила је молитвеник из руке Николаја Чудотворца и таква светлост засија над иконама, као да су се све запалиле.
„Дан после тога сањала сам Светог Николаја. – наставља Олга. „Пришао ми је са Јеванђељем, прекрстио ме и рекао: Мир вама, иако мира нема ни међу верницима. Идите и позовите на мир и у вашем храму, јер има људи који се тамо моле, али у души чувају зло и завист.
Када ми се Свети Николај Чудотворац јавио, схватила сам да морам да крстим децу. Али мој муж је био муслиман са Кавказа. Рекао је да ће, ако то урадим, убити и мене и децу. Дуго се нисам одлучивала на овај корак. Али једног дана сам их ипак одвела у цркву, где су крштени. Ту је био и један наш сељанин који ме упозорио: само немој да кажеш свом мужу, убиће вас. Обећала сам да нећу рећи, али чим сам га чула, одмах сам га обавестила. И те ноћи упао је у кућу бесан као звер. Прво је налетео на моју мајку и бацио је тако да је ударила главом о шпорет. У међувремену сам успела да разбијем прозор и да голу децу избацим из кревета напоље у снег.“
„Тада је ухватио секиру“, наставила је Олга, „кренуо је на мене, али сам га ударила у ту руку. Заурлао је од беса, почупао ме за косу, бацио на под и поново подигао секиру. Спремала сам се да умрем, али...“ - тада је бризнула у плач, - „али у том тренутку је поново бљеснула икона Светог Николаја и ослепила га. Уплашио се, испустио секиру и истрчао на улицу.
Сузе због Србије
Током Великог поста, у четвртак или петак, из очију светог Николе потекле су слане мутне капи – праве сузе живог човека. Икона је плакала два дана, а онда се сазнало за почетак трагичних догађаја у Србији. Тих дана страдало је много православних Срба, порушене су им куће и Божије цркве, манастир Светог Николе.
Али то није све. Нешто пре 11. априла, на дан Светог Васкрсења Христовог, иста икона Светог Николаја поново је бризнула у плач. Сузе су капале на салвету, била је сва мокра. Узела сам ову икону и отишла код старешине цркве. Видео је сузе на икони. У цркви смо прочитали акатист Николају Чудотворцу и извршили опход око цркве. Сутрадан је икона поново плакала. Мајка и ја смо запалили кандило и почели да читамо акатист Светом Николи. Лампа је горела све док уље није нестало. Отприлике два сата касније, изненада је планула и горела без уља до 12 сати увече. То је такође било чудо. Наше изненађење је било бескрајно.“
Петог маја, на дан Средине Педесетнице, између 17 и 18 часова, дошао је један благочестиви мештанин да се поклони икони. Одједном је вриснуо: Оља, Оља, види - и на другим иконама су капљице!...
Иконе су биле прекривене миомирисним уљем. Олга никада раније није видела мироточење и помислила је да је то Светитељ опет плаче. Али течност је овог пута била потпуно другачија - масна, мирисна, вискозна.
Отрчали су до старешине цркве. Отац Василиј Јегорович Кондаков је одмах позвао владику Валентина у Оренбург. Епископ је дао благослов да се икона прегледа. Стигла је комисија – четири, пет свештенослужитеља на челу са деканом, оцем Леонидом. Он је узео икону у руке, и право у његов длан са чела Светог Николе и из плавог каменчића осликане круне потече миро. Било је то чисто чудо, како је комисија касније сведочила.
Олга је, у простоти своје душе, узела и обрисала икону пешкиром. Свештеници су је грдили због такве смелости: шта то радиш? „Хтела сам да видим да ли ће икона и даље мироточити“, правдала се жена.
Пред очима свештенства и суседа поново су почеле да се појављују капи мира са иконе, почеле су да теку у потоцима. Од тада се сваког четвртка у Олгиној кући обавезно служи молебан Светом Николају, читају се акатисти. Почели су да долазе и свештеници и мирјани, да пристижу ходочасници из других места. Осталим данима служи се шест молебана код мироточивих икона (већ неко време изливају миро и друге иконе прикачене уз икону Светог Николаја: Пресвета Тројица, многе иконе Богородице - Казањска, Почајевска, Покровска, Утешитељка, Брзопомоћница, Иверска... Свети Сергије Радоњешки и Свети Серафим Саровски, блажене Матрона и Ксенија Петербуршка...
Бандити нису могли да уништe икону
Првог септембра икона Светог Николаја Чудотворца је украдена. Лопови су однели и Почајевску икону Богородице и велико Распеће. Олга и њена мајка су пожуриле у полицију, али све је било безуспешно.
Николај Чудотворац се јавио Олги у сну, рекао ко је узео иконе и наредио да се откупе од лопова. Следећег јутра Олга је дошла тој жени и почела са сузама да је моли: врати Николу, даћу ти сав свој новац, све што имам, само га врати... У одговору је чула само огорчене грдње: како се усуђујеш да ме сумњичиш за крађу!... Отац Василиј Кондаков такође је отишао до те жене. Поред Олгиног новца, понудио јој је много више. Али и он је отишао без икаквог успеха...
Затим се прочу да је икона доспела до двојице бивших осуђеника, али је они нису продали: један је ударио другог ножем... Крајем септембра Олга је у свом дворишту видела скупоцену икону како лежи у блату. Лице светитеља је било прекривено блатом. Са драгоценом иконом у рукама, пожурила је у кућу у којој је у то време био свештеник из суседног села. Видевши светињу пронађену у блату, отац Николај ју је пажљиво опрао, очистио, покропио светом водицом. Икона је била исечена позади - богохулници су покушавали да открију како миро тече и како је доспело унутра... Олга је уз помоћ свештеника уклонила трагове варварског скрнављења, и запечатила задњу страну иконе, која је поново промироточила.
Одакле миро?
Током моје посете, сетих се да имам у торбици малу икону Светог Николаја Чудотворца, коју ми је поклонила игуманија женског манастира у селу Иб. Замолио сам Олгу да је стави међу своје иконе: шта ако и она замироточи?
На растанку, Олга нам помаза чела миром, узех своју малу икону са стола. Била је потпуно сува. Али следећег дана догодило се нешто необјашњиво. Отишли смо у редакцију локалних новина „Руска Провинција” код мог колеге Александра Булгакова. Почели су да причају о чуду у Державину, а ја сам се пожалио да са мојом иконом ништа није успело. Тада сам је извадио из торбице... икона је била прекривена уљем! Сведок овога је Владимир Иљич Гадушкин. Икона је одмах ишла из руке у руку, њоме су протрљали чела, образе... вратили су ми је суву. Међутим, до вечери је мој Николај Чудотворац био поново обливен - као од зноја - ситним капима уља. У окружној управи, икона је поново ишла из руке у руку и била је обрисана. Ујутру је миро поново изашло у капима. И трећег дана – опет. После тога све је престало, на икони су остале само велике осушене мрље.
Неколико дана икона је стајала на полици код куће. А онда сам иза ње ставио фотографију Олге. Веровали или не, дан касније уље је заблистало на икони али овог пута на полеђини.
Шта су рекли научници?
Своју мироточиву икону дао сам на проучавање колегиници Ани Добрјухи, која је у добрим односима са научним светом. Ана га је однела у Форензички центар Министарства унутрашњих послова Русије. Ево шта је Добрјуха рекла након састанка са специјалистима. „Икона је типографски рађена уљаним бојама, тако да је дошло до међусобног прожимања и мешања уља која чине икону и уљане материје која је „струјала“ из ње. Стога, испитивање нема смисла: неће дати поуздан резултат. Затим смо замолили стручњаке да бар спољним знацима сугеришу како изгледају трагови „чуда”. „Чисто визуелно, личи на уље и, највероватније, биљног порекла, јер се не суши. Материјал од које је направљена икона је, судећи по изгледу, таквог састава да није способан сам да испушта уљане материје. Дакле, мистериозне мрље морају доћи споља…”
Николај Варсегов
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: недељник „Москва“ бр. 49, додатак „Аргументи и чињенице"