До пада, човеково тело било је бесмртно, слободно од ма какве немоћи или болести, слободно од садашње огрубелости и отежалости, слободно од греховних и телесних осећања која су сада нешто природно за њега (свети Макарије, 4. омилија). Његова чула била су неупоредиво истанчанија, њихово деловање неупоредиво шире и сасвим неспутано.
Обучен у такво тело, с таквим чулима, човек је био способан за чулно опажање духова међу које је и сам душом спадао; био је способан за општење с њима, као и за боговиђење и општење с Богом, које је природно за свете духове. Свето тело човеково није било препрека томе, није одвајало човека од света духова. И обучен у тело, човек је био способан да живи у рају у коме сада могу пребивати само Свети, и то само душама својим, док ће се тела Светих узнети тамо тек по васкрсењу.
Тада ће ова тела оставити у гробовима ову огрубелост коју су примила после пада; тада ће она постати духовна, чак – духови, како то вели свети Макарије Велики (6. омилија) и пројавиће у себи сва она својства која им беху дата при стварању. Тада ће људи опет стати у ред светих духова и отворено општити са њима. Образац тела које је уједно било и тело и дух видимо у телу Господа нашег Исуса Христа, након Његовог Васкрсења.
Човеков пад
Човековим падом су се и његова душа и тело изменили. Заправо, пад је за њих уједно био и смрт.
Оно што ми видимо као смрт и што тим именом називамо уствари је само одвајање душе од тела. Али је ово двоје и пре тога већ осмрћено одступањем од Бога – Истинитог Живота.
Ми се рађамо већ убијени вечном смрћу! Ми не осећамо да смо мртви, јер је то својствено свим мртвацима! Немоћи и болести нашег тела, његова потчињеност разним непријатним утицајима овог материјалног света, његова огрубелост – последице су пада. Услед пада наше тело доспело је у исти ред са телима животиња; оно битише анималним животом, животом своје пале природе. Оно је као некакав затвор, гроб и тамница душе.
Изрази које користимо су снажни. Али чак ни они не изражавају довољно тачно пад нашег тела са висине духовног стања у низине плотскога. Човек се мора очистити брижљивим покајањем и бар у извесној мери осетити слободу и узвишеност духовног стања, да би могао схватити у како бедном стању је наше тело, стању осмрћености узрокованом отуђењем од Бога. У том стању осмрћености, услед крајње отежалости и огрубелости, телесна чула нису способна да опште са духовима – не виде их, не чују и не осећају. Тако иступљена секира више не може да се користи у одговарајућу сврху. Свети духови избегавају да опште са људима јер ови нису достојни тог општења, а пали духови, који су нас повукли у свој пад, помешали су се с нама, и да би нас лакше држали у заробљеништву, труде се да и себе и своје окове учине за нас неприметним.
Ако се понекад и откривају, чине то зато да учврсте своју власт над нама. Сви ми који смо робови греха треба да знамо да нама није својствено да општимо са светим Анђелима, јер смо се падом отуђили од њих. Нама је, услед тог пада, својствено општење са палим духовима, у чији ред и спадамо душом, због чега треба да знамо да духови који се видљиво јављају људима (који пребивају у стању пада и греховности) – јесу демони, а никако не свети Анђели. „Оскврњена душа“, вели свети Исак Сиријац, „не улази у чисто Царство и не придружује се духовима светих“ (74. омилија).
„Мада се демони обично јављају људима прерушени у светле Анђеле, да би их што лакше преварили; мада се понекад труде да увере људе како су они душе људске, а не демони (овај вид преваре демони данас нарочито често користе, јер је савремени човек нарочито спреман да у то поверује), мада они понекад предвиђају будуће догађаје; мада и тајне откривају – ипак им човек ни најмање не сме веровати. Код њих је истина помешана са лажју, а истину повремено користе да би им превара лакше успела. Јер се и сам сатана претвара у Анђела светлости и његове слуге се претварају да су слуге праведности, каже апостол Павле (II Кор. 11, 14, 15)“, (т. III, стр. 7-9).
„Опште правило за све људе треба да буде да ни у ком случају не верују духовима када се они јављају у видљивом обличју, да не ступају у разговор с њима и да не обраћају никакву пажњу на њих, сматрајући њихово јављање за највеће и најопасније искушење. У време. тог искушења човек треба да усмери свој ум и срце к Богу, молећи га за избављење од тог искушења. Жеља да се виде духови, да се сазна нешто о њима и од њих јесте знак крајњег безумља и потпуног непознавања моралног и подвижничког предања Православне Цркве. Познање духова се не стиче онако како то претпостављају неискусни и неопрезни истраживачи, него на потпуно друкчији начин. Отворено општење са (палим) духовима за неискусног представља највећу несрећу, или бива узрок највећим несрећама“.
„Богонадахнути писац књиге Постања вели да је после пада првих људи, Бог, изричући пресуду пре изгнања из Раја начинио хаљине од коже, и оденуо Адама и Еву у њих (Пост. 3, 20). Кожне хаљине, по тумачењу Светих Отаца (свети Јован Дамаскин, „Тачно изложење православне вере“ /књ. 3, гл. 1/) означава наше грубо тело, које се при паду изменило изгубило је своју првобитну тананост и духовност и примило садашњу огрубелост.
Премда је прави узрок томе био пад, ипак се промена догодила под утицајем Свемогућег Творца, по Његовој неизрецивој милости према нама, ради наше велике добробити. Међу осталим, по нас корисним последицама које проистичу из стања у коме се сада налази наше тело, указујемо на ову: услед огрубелости нашег тела ми смо постали неспособни да чулно опажамо духове под чију смо власт пали… Премудрост и доброта Божија поставили су преграду између људи избачених из раја на земљу и духова који су били збачени с Небеса на земљу. Ова преграда је груба материјалност човечијег тела. Тако и земаљски владари одвајају тамничким зидовима злочинце од осталог људског друштва да они не би по својој вољи наносили томе друштву штету и кварили друге људе (свети Јован Касијан „Разговори“, 8, гл. 12).
Пали духови делују на људе подмећући им грешне помисли и осећања, али веома мало људи је у стању да чулима опази духове“ (епископ Игњатије, стр. 11-12)“.
„Душа, обучена у тело, затворена и одвојена њиме од света духова, постепено узраста, изучавајући Божије законе, или – што је исто – изучавајући Хришћанство, и стиче способност да разликује добро од зла. Тада јој се дарује духовно виђење духова и, ако је то у складу с циљем према коме је Бог води -такође и чулно виђење; јер су за њу вражија обмана и превара много мања претња, док су јој искуство и знање о томе корисни.
„Одвајањем душе од тела видљивом смрћу, ми опет улазимо у ред и друштво духова. Из овога је очито да је за успешан улазак у свет духова неопходно благовремено усагласити себе са Божијим законима, ради чега је Бог и оставио свакоме човеку одређено време странствовања на земљи. То се странствовање назива земаљски живот“.
Отварање чула
„Људи постају способни да виде духове тек након што им се чула измене, а то се дешава неприметно и на за човека необјашњив начин. Он само запажа у себи да изненада почиње да виђа оно што раније није виђао и што други не виде, и да чује оно што раније није чуо.
За људе који су лично искусили такву измену чула, она је врло једноставна и природна, иако је не могу објаснити ни себи ни другима, а за људе који то нису искусили, реч је о нечему чудном и несхватљивом. Свима је, исто тако, познато да људи могу да утону у сан, али каква је сан у ствари појава и на који то начин, неприметно за нас, ми прелазимо из будног стања у стање сна и самозаборава – за нас остаје тајна“.
„Измена чула уз помоћ које човек ступа у чулно општење с бићима из невидивог света, у Светом Писму назива се отварањем чула. Писмо каже: „Тада Господ отвори очи Валааму и он угледа Анђела Господњег где стоји на путу с исуканим мачем у руци“ (Бројеви, 22, 31). Окружен непријатељима, пророк Јелисеј, да би умирио свог престрашеног слугу, помоли се и рече: „Господе, отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку те виде: гора пуна коња и огњених кола око Јелисеја“ (IV Цар., 6, 17-18); (види такође Л. 24, 16-31)“.
Из наведених места Светог Писма јасно произилази да телесни органи служе као некакве двери и улаз у унутарњу одају где се налази душа, и да се ове двери отварају и затварају по Господњој наредби. Премудро и милосрдно ове двери остају поваздан затворене код палих људи, да наши заклети непријатељи, пали духови, не би нагрнули кроз њих и погубили нас. Та мера је утолико неопходнија јер смо се ми после пада обрели у области палих духова, окружени њима и поробљени од њих.
Немајући могућности да продру к нама, они нам се обзнањују споља, изазивајући разне грешне помисли и маштања, и увлачећи тиме лаковерну душу у општење с њима. Човеку није допуштено да отклања Божији надзор и да сопственим средствима (по Божијем допуштењу, али не и по Његовој вољи) отвара своја чула и ступа у чулно општење с духовима.
Али, то се догађа. Очигледно је да човек сопственим снагама може успети да општи само са палим духовима. Није својствено светим Анђелима да учествују у нечему што није у сагласности са Божијом вољом, у нечему што Богу није угодно… Шта људе привлачи да ступају у отворено општење с духовима? Лакомислене људе и незналице у стварима хришћанског подвига мами на то њихова радозналост, незнање и неверје; нажалост, они не схватају да ступањем у такво општење могу себи нанети силну штету (стр. 13-15)“.
„Мисао да је чулно опажање духова од неке изузетне важности – погрешна је. Чулно опажање без духовног, не омогућава правилно разумевање духовних бића; оно омогућава само површно разумевање духова и врло лако нас може навести да стекнемо најпогрешније појмове о њима.
Управо то се најчешће и дешава неискусним људима и онима који су сујетни и самоуверени. Духовно опажање духова даје се само правим хришћанима, док су за чулно опажање духова најспособнији људи најпорочнијег живота… Веома мало људи поседује ову способност као урођени дар, и врло малом броју људи се духови јављају поводом неких особитих животних околности.
У ова последња два случаја, човеку се не може ништа замерити, само би такав морао да све напоре да се избави из таквог стања, које је веома опасно. У наше време многи се упуштају у општење са палим духовима посредством магнетизма (спиритизма), где се пали духови обично јављају у виду светлог анђела, и варају и обмањују уз помоћ разних занимљивих прича у којима мешају лаж са истином. Они увек узрокују крајње душевно и чак умно растројство“ (стр. 19).
„Они који телесним очима виде духове, чак и свете анђеле, не би требало ништа о себи да умишљају; овакво опажање само по себи није никакав доказ о достојности таквог човека. За ово су способни не само порочни људи, него и бесловесне животиње“ (Бројеви 22, 31), (стр. 21).
Опасност од контакта са духовима
„Ономе ко нема духовни вид, виђење духова телесним очима увек наноси штету – некад већу, некад мању. Овде на земљи, истина је помешана с лажју (свети Исак Сиријац, 2. омилија), као у земљи у којој је добро помешано са злом, у земљи прогонства палих анђела и палих људи“ (стр. 23).
„Онај ко чулима опажа духове може лако бити преварен на сопствену штету и погибао. Ако он приликом виђења поклони поверење духовима, или се покаже лаковерним, неминовно ће бити обманут, неминовно ће бити привучен, неминовно ће бити запечаћен непрепознативим за неискусне печатом обмане, печатом који наноси страшну повреду његовом духу.
Што је још горе, често више није могуће било шта поправити, нити је могуће избавити из овог стања. То се догодило многима. Догодило се то не само незнабошцима, чији жреци су већином отворено општили с демонима; догодило се то не само многим хришћанима који су, неупућени у тајне хришћанства, у одређеним животним околностима ступили у општење с духовима; то се догодило и многим подвижницима и монасима који су чулно виђали духове, а нису претходно стекли способност да их духовно виде“.
„Једино учење и пракса хришћанског подвига на правилан и законит начин уводи човека у свет духова. Сваки „други начин је незаконит и мора бити одбачен као непотребан и погубан. Истинског Христовог подвижника сам Бог уводи у виђење духова. Кад је Бог водич, онда се привиди истине, у које се лаж одева, разлучују од саме истине. Подвижнику се тада даје најпре духовно виђење духова којим он подробно и прецизно открива сва својства тих духова. Тек након тога дарује се неким подвижницима чулно виђење духова којим се употпуњује познање духова стечено духовним виђењем“ (стр. 24).
Неколико практичних савета
Из беседе светог Антонија коју је у Антонијевом житију забележио његов ученик св. Атанасије Велики (што смо раније помињали као главни извор нашег знања о деловању демона), епископ Игњатије преузима неке практичне савете за хришћанске подвижнике о томе како се треба односити према чулном виђењу духова. Ово је од изузетне важности за свакога ко жели да води истински хришћански живот у данашње време када је (из разлога који ћемо покушати да објаснимо касније) чулно виђење духова постало раширеније него у ранија времена. Свети Антоније учи:
„Потребно је, ради ваше безбедности, да знате и ово: ако вам се јави ма какво виђење, немојте се уплашити. Какво год да је виђење, ви га најпре одважно запитајте: „Ко си ти и одакле долазиш?“ Ако је јављање Светих, они ће те успокојити и твој страх обратити у радост. Ако је јављање ђаволско, оно ће, наишавши на одлучност у твојој души, одмах почети да се колеба. Јер, то питање указује на храбру душу. Поставивши то питање, Исус Навин се уверио у истинитост виђења (Нав. 5, 13), а непријатељ се није сакрио ни од Данила (Дан. 10, 20) (стр. 43-44)“.
Наводећи како је чак и светог Симеона Столпника једанпут демон скоро преварио, појавивши се пред њим у пламеној кочији (Житија Светих, 1. септ.), еп. Игњатије упозорава данашње православне хришћане: „Ако су и Светитељи били у таквој опасности да буду преварени од злих духова, та опасност још више прети нама.
Ако ни Светитељи нису могли увек да препознају демоне који би им се јављали у виду Светитеља или Самога Христа, како ми за себе можемо мислити да ћемо их непогрешиво препознати? Једини начин да се избавимо од ових духова јесте да одлучно одбијамо свако њихово јављање и свако општење с њима, сматрајући себе недостојнима за таква јављања или за такво општење“.
„Свети наставници хришћанског подвижништва заповедају благочестивим подвижницима да не верују никаквом лику или виђењу који би се изненада појавили, да не ступају у разговор с њима, нити да обраћају ма какву пажњу на њих. Они заповедају да се за време оваквих јављања треба ограђивати знаком Часног Крста, затворити очи, са потпуном свешћу да смо недостојни и неспособни да видимо свете духове, и молити Бога да нас избави од свих замки и обмана које нам духови злобе лукаво подмећу“ (стр. 45-46).
Даље свети Игњатије цитира преподобнога Григорија Синаита: „Нипошто не прихватај оно што чулима или умом видиш ван или унутар себе, био то лик Христа, или Анђела, или неког Светитеља, било да ум уобрази или угледа какву светлост; јер самом уму је по природи својствено да машта и он лако обликује ликове по својој жељи. Ово је уобичајена појава код оних који не пазе строго на себе, због чега сами себи наносе штету“ (стр . 47-49).
Закључак
Еп. Игњатије овако закључује учење: „Једини правилан приступ у свет духова пружа хришћанско подвижништво. Једини правилан прилаз чулном виђењу духова обезбеђује хришћанско узрастање и савршенство“ (стр. 53).
„У одређено, Богом назначено и само Њему знано време, ми ћемо неминовно ступити у свет духова. А ни за кога од нас то време није далеко! Нека би нам свеблаги Бог даровао да још у току овог земаљског живота прекинемо општење с палим духовима и ступимо у општење са светим духовима, како бисмо на основу тога, пошто свучемо тело, били прибројани светим, а не палим духовима!“ (стр. 67).
Ово учење еп. Игњатија (Брјанчанинова), написано пре више од сто година, могло би исто тако бити написано и данас – тако прецизно описује духовна искушења нашег доба, када су „двери опажања“ (да употребимо израз Олдоса Хакслија, једног од експериментатора у овој области) у човеку отворене у мери непојмљивој за доба у коме је живео еп. Игњатије.
Овим његовим речима коментар готово да и није потребан. Пажљив читалац их је можда већ почео да примењује на „посмртна“ искуства која описујемо у овој књизи, и самим тим почео да схвата застрашујућу опасност ових искустава по људску душу.
Онај ко је упознат са. овим православним учењем, не може без ужаса и запрепашћења да посматра с каквом лакоћом данашњи назови хришћани „указују поверење јављањима и виђењима која постају нешто уобичајено.
Узрок овом поверењу је јасан: римокатолицизам и протестантизам који су већ толико векова одвојени од учења и праксе православног духовног живота, изгубили су сваку способност да се разаберу у царству духова.
Њима је постала потпуно страна основна хришћанска врлина – неповерење према сопственим „добрим“ мислима и осећањима. Услед тога, „духовна“ искуства и јављања духова намножила су се као никад раније у хришћанској ери, па је лаковерно човечанство спремно да прихвати теорију о „Новом Добу“ духовних чуда, или „ново изливање Светога Духа“ као објашњење за ову чињеницу.
Овакво духовно осиромашење човечанства које себе сматра за „хришћанско“, док се у исто време припрема за еру демонских „чудеса“, јесте знак последњих времена (Откр. 16, 14). Треба додати да су православни хришћани, иако теоретски поседују – истинско хришћанско учење, ретко и сами имају пуну свест о њему, па често као и нехришћани бивају лако обманути. Време је да ово учење поново открију они којима оно по праву рођења припада.
Они који сада описују своја „посмртна“ искуства показују да наивно верују својим искуствима као и толики други који су у прошлости били заведени њима. У целокупној савременој литератури у вези са овим питањем, у свега неколико случајева особа се заиста и озбиљно запитала не долази ли макар део њеног искуства од ђавола. Православни читалац свакако ће поставити ово питање и покушати да ова искуства разуме у светлу духовног учења православних отаца и светитеља.
Јеромонах Серафим Роуз, Душа после смрти, Светигора, Цетиње, 1995. год.