Свет  захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање себе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи.

Једини  смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. Спасење је блаженство, рај. Али рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас.

Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим  успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен.

Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња.

Бог никада неће издати

Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада.

И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат  не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује.

Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима.

Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од  поседнутости својим „ја“.

Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија.

Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен.

Када си слободан од својега ја (опседнутости  собом) и од служења своме „ја“, почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи?

Парадокс се састоји у томе што тек када се одрекнеш себе, налазиш себе и добијаш другога. Ти га покореваш када одбијаш да га покориш. Што више будеш желео да потчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге.

Срећан си само када поклањаш

Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају.

Погрешно оријентисана на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу.

Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако знамо да постоји вечност, лако се одвајамо од материјалних проблема. Више их очајно не сакупљаш. Више се не бојимо сутрашњег дана, добијамо увереност, значи стичемо веру.

Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Нема среће у тренутку када се узимаш за себе, већ када се даје. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака.

Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас.

Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост!

Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка

Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао.

Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу.

Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост.  Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу. Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали.

Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље.

Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које  он није ни знао да их има.

Снаге које леже скривене на дну океана

Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери.

Оно што  чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им дајемо смисао, онда налазимо снагу и увереност да наставимо даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазимо смисао, онда долазимо то тога, да нас они сламају.

Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења  приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем.

Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам  да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи.

Срећни људи заиста не знају да су срећни

Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци!

У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим.

Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога.

Свако од нас може да се издигне  изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу.

Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога.

Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним.

Jеромонах Пантелејмон (Шушње) 
pravoslavie.ru