Вера у постојање Божије тесно је везана са вером у постојање властите душе, као дела духовног света. За благочастиву душу постојање Божије је очигледно као и њено властито постојање. Јер, са сваком добром или рђавом мишљу, жељом, намером, речју или делом произилазе одговарајуће промене у срцу - спокојство или неспокојство, радост или туга. Они су последица деловања Бога духова и сваке плоти, који се одражава у благочастивој души као сунце у капи воде. Уколико је кап чистија, утолико је бољи и јаснији одсјај. И обратно - уколико је кап мутнија, утолико је одсјај нејаснији.

У стању крајње нечистоте, црнила душе, одсјај престаје: душа остаје у стању духовног мрака, у стању неосетљивости, при чему човек има очи и не види, има уши и не чује. Осим тога, у односу према нашој души Господ је оно што је спољашњи ваздух према живи у термометру. Уосталом, за разлику од ширења и стајања, дизања и спуштања живе, које настаје као последица промене у атмосфери, Бог остаје неизмењив, вечан, вечно добар и праведан. Међутим, душа се мења у својим односима према Богу, трпећи промене у себи. Наиме, она се неизбежно шири и успокојава у срцу услед приближавања Богу вером и добрим делима. Са друге стране, она се неизбежно скупља, узнемирава и мучи услед свога удаљавања од Бога маловерјем или неверјем истини Божијој или услед незаконитих дела.