Један од највећих неспоразума међу верујућима и неверујућима састоји се у односу једних и других према чуду. Верујући много воле да се позивају на чуда, због чега се ствара утисак да је целокупна њихова вера и заснована само на „чудима“, на натприродним појавама.
Верујући не схватају да та непрестана позивања на чуда, на приче о лавовима који копају гробове за свете отшелнике, о чудесним уплитањима оностраног у свакодневни живот, о сновима и виђењима - веома често, уместо да убеде неверујуће и да их привуку вери, постижу противан ефекат и само их још више разјарују и окрећу против вере. И заиста, ако би у свету уистину било толико чуда - свуда, стално, свакодневно - као што то тврде неки верујући и као што се може пронаћи у одређеној верској литератури - онда је сасвим неразумљиво како у свету још увек постоје неверујући...
С друге стране, са стране неверујућих, њихово упорно порицање ма чега „чудеснога“, њихова несавладива жеља да не признају, не виде, не осете, макар и разуму несхватљиве, али несумњиве продоре у живот оног неизрецивог и необјашњивог, што се не може свести само на таблицу множења - такође сведочи о неком страшном духовном слепилу и ускогрудости.
ДВА ТАБОРА
Тако су се створила, и стоје један насупрот другоме, два табора - подједнако тврдоглава и подједнако непомирљива. Једни тврде, и када је потребно и када није: чудо, натприродно нарушавање природних закона. Други, пак, одговарају: нема никаквих чуда, све се до краја може објаснити, све је то разумски објашњиво, рационално. Очигледно је, дакле, да су и једни и други, и верујући и неверујући, једноставно заборавили - а можда никад нису ни знали - да питање о чудима у Хришћанству уопште није тако једноставно и да се никако не може свести на просту дилему: или природно, или натприродно, или природни закони, или њихово нарушавање. Управо би из тог разлога разматрање питање о чуду требало започети од његовог хришћанског схватања и разумевања. На самом почетку, требало би напоменути да Јеванђеље пориче чудо као „узрок вере“, као доказ постојања Божјег. На једном месту је речено да Христос није могао да учини чудо због неверовања људи. Ма како, дакле, да дефинишемо чудо, за хришћане вера не потиче од чуда, него чудо потиче од вере.
Ни то још није све, јер се управо и ради о томе да сама суштина Хришћанства пориче чудо као основу религије, као „срж“ религије. И заиста, чему учи, и шта обзнањује Хришћанство? Да је Христос - Син Божји, Бог Који је постао човек, примивши на себе нашу, човечју природу. То искључује сваку могућност да људи буду приведени Богу путем „натприродних“ доказа и доказивања, јер је очигледно да би Христос, да је хтео да примора људе да поверују у Њега, Он то као Бог и учинио посредством чуда. То се није догодило, и Христос је у сећању Цркве и у сећању човечанства превасходно остао у лику сиромашног и прогоњеног Човека и бескућника. Христос се умарао, плакао, страдао, био искушаван. У ноћи када ће бити предат на смрт, Он је свог Оца молио да не допусти да окуси очајање смрти. Када је, пак, Христос извршио највеће од свих чуда - када је васкрсао из мртвих - ни ученици, ни жене, који су дошли на гроб, нису Га препознали никако другачије него вером, неким унутрашњим и тајанственим, а не нашим „објективним“ знањем. Пре тога су, међутим, сви одбацили Христа, сви су Га се одрекли, и Христос умире на Крсту. И зато, када започне ширење вере у Христа, када започне Његово прихватање као Бога, Спаситеља и Учитеља, оно неће започети „доказима“ који потичу од чуда, него управо од прихватања Христа у том човечјем, смиреном лику. Управо је тада, када је Сам Христос, идући на Крст, рекао: „Жалосна је душа Моја до смрти“ (Мт 26,38), када је умирао на Крсту, римски капетан, који Га је распињао, рекао: „Заиста Човек овај Син Божји беше“ (Мк 15,39).
Ово је довољно да бисмо утврдили следеће: чудо, схваћено као неко неразумљиво, видљиво нарушавање најелементарнијих, апсолутних природних закона, као неки божански „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога - не чини срж хришћанског доживљаја, хришћанског поимања чуда. Понављам да они који прихватају Христа, не чине то због чуда, него због љубави, прихватају Га и следе за Њим превасходно срцем. Управо такво разумевање хоће и тражи Сам Христос: „Ако Ме љубите, заповести Моје сачувајте...“ (Јн 14,15). „Ако Ме љубите“...
ЈЕВАНЂЕЉЕ И ЧУДА
Упоредо с тим, Јеванђеље је уистину препуно чуда: чудесних исцељења, васкрсавања мртвих, виђења и томе сличног. Како да се та несумњива „чуда“ хришћанске вере усагласе са њеним порицањем чуда као обичног доказа? О томе ћемо говорити у ономе што следи. Пре свега, међутим, морам да кажем да је тајна чуда, у његовом хришћанском поимању, неодвојива од тајне слободе, а то значи и од хришћанског схватања човековог места у свету, његовог места у природи - и по односу према природи, и према њеним такозваним законима.
Према томе, чудо и доказ чуда не чине средиште хришћанске вере, као што се понекад може закључити на основу речи и списа верујућих људи. Негде сам рекао да је један од највећих грехова самих верујућих против њихове вере њихово свођење религије до нивоа натприродних појава које нарушавају природне законе и тиме наводно доказују и постојање Бога и истинитост хришћанске религије. Поновићу још једном да је у Јеванђељу речено да у неким местима Христос није могао да начини чудо због неверовања људи, чиме се потврђује хришћанско учење о томе да не потиче вера од чуда, него чудо од вере.
Пређимо сада на други став - на онај који је карактеристичан за неверујуће и који је, нажалост, врло често повезан с неуздржаним причама самих верујућих о чудима. Овај став подразумева радикално побијање чуда као нечега немогућег, као и покушаје да се објасне, па чак и унизе оне тајанствене и необјашњиве појаве које верујући називају „чудом“. Ако у првом случају имамо пример да сами хришћани издају дух Хришћанства, у другом је пред нама ништа мања ускогрудост, слепило, неразумевање и тврдоглавост. Пре свега, међутим, морамо разумети оба ова става у њиховим дубоким психолошким коренима.
ЧУДО КАО НАЈБОЉИ ДОКАЗ ЗА НЕВЕРУЈУЋЕГ
Ако верујући тако много говори о чудима и о чудесном, онда то није зог тога што сама његова вера нужно зависи од тих чуда, него зато што се њему чини да је чудо најбољи доказ за неверујућег. Тако је тешко говорити о суштини вере, о блаженој испуњености душе вером, о љубави и радости које се вером откривају! Верујући из најбоље намере, да тако кажемо, покушава да пренесе то искуство на оне речи, за које се њему чини да су „објективне“ и способне да сруше скептицизам, неверовање неверујућег. Он често не разуме да шкоди и самоме себи и вери коју брани, јер то чини због преобиља ревности и љубави према Богу.
Неверујући, са своје стране, ако тако тврдоглаво и упорно пориче чак и очигледна чуда, такође то не чини због неких негативних осећања, него због тога што и он нешто брани. Шта? Управо оне „природне законе“, о чијем нарушавању тако воле да причају поборници и заштитници чуда. Неверујући ту исказују и својеврсно поштовање према религији јер, ако је Бог створио природне законе, кажу они, зашто их онда све време „нарушава?“ Уколико верујући види и хоће да „докаже“ пре свега свемогућство Божје, Бога као Бога, неверујући са подједнаком ревношћу брани онај непоколебиви и на свој начин такође чудесни, па чак и необјашњиви поредак и устројство живота и васељене, изван којега све постаје хаос и самовоља. Човек са тако свесним ставом неће прихватити веру због „чуда“, јер му она изгледају не само непотребна, него чак и као нешто што унижава појам о религији. „Ако је то религија, ако је то вера“, као да говори такав човек, „само ви останите уз њу, то није за мене!“
Можда би се, у садашњем тренутку, разрешење овог многовековног неспоразума састојало у томе да се, са бесплодне расправе о чуду, најпре пређе на покушај разумевања онога о чему говори Хришћанство, о чему говори Јеванђеље, када говори о чуду. Као да су се сви договорили да чудо дефинишу као нарушавање природних закона, и да при том расправљају да ли је оно могуће или није! А шта ако хришћанско чудо - уопште не значи нарушавање природних закона, ако је оно више, крајње испуњење тих закона, ако између њега и тих толико помињаних „закона“ нема никакве противуречности које виде и они који хоће чуда, и они који их побијају? Да, то је тешко доказати, јер је овде реч о нечему што се више може осетити, увидети и прихватити срцем, него доказати. Такво поимање чуда карактеристично је за онога ко и сам живот и свет, а самим тим и „природне законе“ превасходно схвата као чудо.
Сам природни закон схвата се, у том случају, као неко чудо, необјашњиво у својој дубини и својој мудрости. Зар нису управо такво искуство имали они велики научници који су и откривали природне законе, који су дубље и присније продрли у тајне природе, него остали људи? Такво је, у сваком случају било Ајнштајново и Пастерово искуство. Такво је било и искуство великог француског палеонтолога и антрополога, Тејар де Шардена. Ако је, пак, сам свет, ако је сам живот чудо у које никада нећемо престати да проничемо, које никада неће престати да задивљује и усхићује човека - онда се граница између религиозног чуда и тог општег осећања чудесног на неки начин брише. Наиме, религиозно чудо разликује се од те васељенске чудесности само у једном: то чудо је плод љубави, а љубав је најтајанственији, најмање проучени али, сигурно, и најдубљи од свих природних закона.
Христос је чинио чуда, али никада зато да би тиме „доказао“ своје божанство или да би људе приморао да поверују у Њега. Напротив, Он је чуда чинио због тога што је љубио, сажаљевао, састрадавао, и што је страдања и потребе других људи схватао као своје сопствене. И све што ми знамо о љубави, целокупно наше искуство љубави, ма колико да је оно ограничено - указује на њену потресну, уистину чудесну силу и могућности. У љубави постаје могуће оно што нам се, људски посматрано, чини као немогуће. У љубави човек превазилази своју природну ограниченост и открива још један - виши природни закон, који за њега обично остаје скривен. Он, на тај начин, у љубави налази кључ за све природне законе и њихову крајњу потчињеност човеку, његовом духу и његовом царском достојанству. Чуда без љубави су - обмана и самообмана, и она се заиста морају и могу порицати. Љубав је, међутим, чудо, и то чудо открива нам чудесне могућности. А њих не увидети и не признати - значи не увидети и ништа не разумети на земљи.
Протопрезвитер Александар Шмеман