Магијска моћ телевизије превазишла је сва очекивања, а по свом утицају на људску душу она је данас вероватно без премца. Управо се због тога води толика борба међу политичарима за сфере утицаја на екрану. Зато су и толико скочиле тарифе за сваки рекламни минут. На телевизији једни те исти догађаји могу се приказати на различите начине, при чему се у корену мењају опажања/перспектива/ гледалаца.

Телевизор је буквално продро у наше куће, претворио нас је у робове једног сандука, напуњеног електроником од транзистора и схема. Колико времена сваки дан проводимо крај екрана? Према скромним прорачунима просечно око 2-3 часа дневно. Међутим, није мало људи који гледају телевизију по 6-8 и више часова дневно. Али чак и при најминималнијој количини гледања телевизије, годишње губимо најмање месец дана свог живота, проводећи то време крај, како га зову, малог екрана. Код многих људи та количина је већа 23 па чак н 6 пута. Да ли је оправдано овакво расипништво?

Овде не треба да греше душу чак и најжешћи противници телевизије, јер постоје емисије сазнајног, наравственог, духовно-естетског карактера које могу да благотворно делују. Али таквих емисија је веома мало, оне представљају пре изузетак од правила. И та позитивна страна је ништавна у поређењу с негативним дејством телевизије на човекову душу и организам.

Телевизор поробљава нашу вољу, чини човека пасивним, духовно леним, понекад га просто биороботизује. Телевизија је унела у наше душе страшне и развратне призоре у концентрисаном облику, сцене убистава, насиља, сексуалних изопачености, дивљих оргија. Ми као да се сатима налазимо сами у друштву манијака, убица, проститутки, хомосексуалаца, лудака, које добровољно пуштамо у своје станове.

После вечерњих гледања телевизије неретко се нарушава ноћни сан, људи сањају кошмаре, а нарочито страдају деца и омладина. Тако се стварају неуротски поремећаји, мења се понашање деце, појављују се раздражљивост, дрскост и грубост према околини, све до неадекватне агресивности.

Никаква информација у суштини не ишчезава без трага. Страшне слике остају у човековој подсвести, често поново избијају, испуњавајући снове ужасима и кошмарима, на различите начине дејствују на психу, сакатећи наше душе. Учестали случајеви свих могућих изопачености и свакојаке гнусобе, пораст грозних уличних сцена, отмице авиона, свакојака насиља, умногоме су резултат не само лошег васпитања, него и утицаја телевизије.

Нарочито запањује избор филмова који су преплавили у последње време телевизијске екране: примитивизам, вулгарност, бестидност, лош квалитет режије, порнографија итд. – као да је неко поставио себи циљ да разврати Русију преко телевизијских екрана. Велики део становништва сигурно то схвата, али ништа не може да учини. Осим тога, у самом човеку као да се две силе боре. Једна од њих тежи свему што је забрањено, тежи снажним доживљајима, чак и непристојностима, тобоже из радозналости.

Телевизија буквално хипнотизира гледаоца (не само преко сеанси здравља Кашпировског), програмира, кодира нашу психу по испланираном сценарију, слаби наше памћење, исцрпљује нервни систем, доводи до болесних склоности (наркотелеманије), одводи човека у свет илузија и лажи, политизира, увлачи у све могуће непотребне сцене, развраћа нашу децу (и нас саме). Опасно је и зрачење од телевизора, јер вибрација телевизијских таласа није својствена нашој природи и погубно делује на човеков организам, све до развоја онколошких обољења.

Телевизија погоршава слух и вид, доприноси сужавању и зачепљењу ситних можданих судова (капилара) услед венозног застоја крви у великом мозгу због напрезања сензорних структура приликом гледања телевизије. Телевизор гуши човекову духовност, одузима деци детињство, доводи до непокретног начина живота, одваја од физичког рада. Најстроже домаће дозирање телевизијских емисија најнеопходнији је услов нашег данашњег преживљавања.

У целини пак треба се руководити начелом: што се мање укључује телевизор, то боље. Ма колико био занимљив телевизијски програм, после његовог гледања на души остаје некакав талог у виду опијености, опште слабости, осећа се нека вртоглавица, а глава понекад као да је покривена некаквом копреном.

Свест о неопходности уношења тишине у наш живот и борбе са теленаркоманијом, померања акцената с политизације на наравственост и истинску духовност – то су реални аспекти нашег могућег оздрављења: и душевног, и физичког.