Чули сте како Господ рече жени Хананејки, што је издржала у смирењу, у својој дубокој вери: Жено, велика је вера твоја! Видите, Господ и Спас наш Исус Христос није се никада смејао. Плакао је често. Али, никада није ни похвалио веру јеврејску, увек је почињао са: О, роде прељуботворни и грешни, докле ћу вас трпети? А, видите, два пута су му долазили иноверци и, оба пута, не само да се изненадио, него је и похвалио. Прво, кад је римски капетан дошао и тражио молитвом да оздрави слуга његов, по љубави његовој. Па се Господ зачуди вери његовој... И, ова жена Хананејка, која му дође због своје кћери.
Господ је дошао у крајеве хананејске - то су били мало забачени крајеви, пуни многобожаца и грешника. А, та жена је кукала, имала је кћер коју мучи ђаво, што ће рећ и, преведено на данашњи језик: да је “пукла” сасвим. То су страшни моменти кад се тако нешто неком деси, а посебно младим људима. Та јадна жена, која је, вероватно пробала све, пробала је и код својих врачева, и код својих лекара, али ништа није помогло. Ни до данас нема лека за то осим Живога Бога! И, онда је чула да иде Господ и упутила се за Њим, без обзира што је знала да је Он дошао из народа јеврејског и да је Јеврејин. И, викала је... Пазите, она није уопште причала о свом случају, да је њена ћерка болесна; она је викала: Смилуј се на ме, Господе! Смилуј се на ме! Нормално, Господ је све то знао.
Видите: у једном моменту, изгледа као да Господ неће да је чује, неће да је слуша - мало то изгледа грубо. Њој је потребно смирење. Пазите, то је све наш благи и мили Господ чинио намерно, због Својих ученика и због свих тих Јевреја, да би потврдио њену силну веру. И, чули сте - прво оћута. А, онда је она викала: Исусе, Сине Давидов, помилуј ме! И, чак и ученици Његови, апостоли Његови, пошто им је то сметало, кажу: Господе, отпусти је, значи: Опрости јој, да не виче тако за нама. Онда Он прави други гест, каже: Ја сам дошао само хљеб дати дјеци Божијој, значи: Јеврејима, а не псима. Замислите како је то страшна ријеч! Ако је она и мало имала гордости и ако је њена вера и мало била мања, она би се, тог момента, вероватно окренула и отишла, али не! Она је још жешће повикала и клекла пред Господа! И каже: Исусе, Сине Давидов, помилуј ме грешну! И, онда Господ рече: Жено, велика је вера твоја! И, оздрави оног момента њена ћерка.
Видите, то је био изузетан моменат, не само због јеврејског народа, него и због Његових ученика. И због оног истог Јуде, који Га је издао, који је то слушао, онога истог Томе, који је мало вјеровао, и онога истог Симона Петра, који га се одрекао. Сви су они то могли да чују и сви су могли један велики наук да имају, као и ми: БЕЗ ЧВРСТЕ ВЕРЕ НИШТА СЕ НЕ МОЖЕ.
Ми некада нисмо у стању да издржимо у вери, него се поколебамо и паднемо. И, онда нам то пропада, а баш се тражи од нас да издржимо - и у болести, и у немоћи, у несрећи, у свему што нас разочарава, посебно код својих милих и драгих. Често смо и ми, свештеници, сведоци. Пре одређеног броја година, још док сам био на истоку ове земље, ишао сам на Свету гору често. Између осталог, доносио сам и оно благословено грожђе Светог Симеона. Један брачни пар Холанђана, који нису уопште били православни - она је била католкиња, а он, каже, није ништа. Он је имао 56 година, а она је имала 45- 46. Лечили су се 18 година да добију дете - нису могли да добију. Онда је она чула за грожђе, преко православних Холанђана, и затражила благослов да то употреби. Видите, у тим случајевима, не може човек да каже: буди прво православан. Тим људима је страшно наметати још нешто. Њена искрена вера је у њој била толико снажна да јој је дат благослов, узела је то.
Међутим, тај исти њен муж - није хтео ни да чује! А, она је - и за њега и за себе - чинила свакодневно по 40 метанија, значи: 80! Постила је, издржала је све време и тачно онако по правилу, како и пише у оној књижици. И, са благословом Светог Симеона Мироточивог, слава му и милост, РОДИЛА ЈЕ СИНА! Назвала га је: Симеон Бјорг. Зато, кажем вам: НЕ ОДУСТАЈТЕ КАД ВАМ ЈЕ ТЕШКО, кад паднете у невољу, муку - тога је пуно, а посебно у данашње доба. Посебно што вас нико неће разумети у томе.
Једном приликом, исто човек Холанђанин, који каже да је ишао у цркву тек кад се венчао, оболи од тешког облика рака - рака грла. То је био један огроман човек, мој пацијент, из зубарске праксе моје. Ја га видим, после одређеног времена - не препознајем га јер је већ, значи, дошло оно задње време. Видите, то су те мрвице Православља... Преко његове жене, он је ипак желео да дођем кући код њих и да они не знају шта, али да дођем, да сведочим, значи, мрвице неке да понесем.
Дођем, разговарам, он каже: “Шта ћу, ја нисам црквен, нисам никад био...” Питам: “Шта ти је најтеже?” Каже: “НАЈТЕЖЕ МИ ЈЕ СХВАТИТИ СМРТ!” Јер, смрт је несхватљива, смрт није нама уграђена, ми не можемо да се навикнемо на идеју смрти - да неко иде и да га никад више не вратиш, или да ми одемо и нећемо се више вратити, и да не видимо ни миле и драге, никога, нити овај свет... Каже: “СМРТ МИ ЈЕ КАО ГРАНИТНИ БЛОК! Ја ћу да умрем пре смрти јер не могу да издржим идеју о смрти!”
Нисам знао, право да вам кажем, шта да радим. И, онда сам отишао кући и размишљао. Требало је већ да дођем код њега кући, и други дан. И, видим како је вера његове жене тако јака била, без обзира што је католкиња, али вапије. То су те мрвице. И, донесем књигу о Светој гори. Тамо су лица оних монаха. И, дам му да то листа, недељу дана. Да видите: невероватан резултат! Кад сам дошао, после недељу дана, он - звао се Чарли - Чарли је био потпуно смирен. Био је радостан! У очима му је била светлост поново. Каже: “Оче, ЈА САМ ПРОШАО ОНАЈ ГРАНИТНИ БЛОК - КРОЗ ОЧИ ОВИХ МОНАХА, што сам их гледао! Гледао сам их непрекидно, и КРОЗ ЊИХОВЕ ОЧИ САМ СХВАТИО СРЦЕ ЊИХОВО! Да Бог је, и да живот има гдје!” Шта сам могао више да му дам...? Мало га пошкропим водом, он се опраштао од живота, али - сасвим други човек. И, радосни су били, у свој својој тузи, и он и жена његова. И, онда, у једном моменту, баш сам радио, жена његова ме зове и каже: “Дођите, хоће Чарли да се поздрави са вама!” Ја сам дошао тамо, пун је био тај доњи спрат родбине, имао је четворо дјеце, унучади, и свих могућих рођака. Кад сам дошао, било је летње време, он гледа далеко, кроз прозор отворен, и својим погледом иде, иде, и дође на мене. Погледа ме и каже: “Оче, видећемо се ми одавде до вечности...” И, онда опет врати поглед и неста, онако, у даљини.
Хоћу да вам кажем: толико Бог зна овако да обрне; зато НЕМОЈТЕ НИКАДА ДА ОДУСТАЈЕТЕ! Немојте презирати оне који не знају за Бога. Господ хоће да се сви људи спасу, не само ми – православни. Бог нам даје комаде, а ми често те комаде бацамо. Од тих мрвица... Свакако да се они неће причестити, неће прекршити закон, али да им даш оно што је већ потврђено срцем, да људи имају слободу да покушају, да пробају нешто за шта никад нису имали интересовања.
Протојереј-ставрофор Војислав Билбија, парох ротердамски
Извор: saborna-crkva.com