Волимо ли стварно своју децу?

Често слушамо, а и сами говоримо, да живимо у тешком и смутном времену. Тај став је израз наше неодговорности, јер време у коме живимо је онакво каквим га ми учинимо. Дакле, од нашег чињења или нечињења зависи много тога, што ми у свом пасивизму превиђамо чекајући да се нешто догоди за нас, а без нас.

08.06.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Знајући ово, покушајмо да трезвено расудимо оно што се догађа у нашим школама, на улицама и другим јавним местима, где наша деца једни другима чине толико лоших ствари да је крајње време да промислимо о својим мислима, речима и поступцима пред децом и према деци. Најпре треба да знамо да деца најчешће опонашају своје најближе, посебно родитеље, и због тога не будимо неодговорни према њима потцењујући њихов узраст и разумевање.

Размислимо добро, колико пута смо олако изговорили тешке речи о другоме, а дете слуша и сабира то у себи, и гле, одједном чујемо да је наше дете насилник. Чудимо се томе, правдамо увек своје дете, љутимо се на добронамерне примедбе и приговоре других, умишљајући да је наше дете само наша својина, а не богоповерени дар, слободна личност која трага за љубављу, и коју само треба усмерити на пут. Ту је важна и потребна родитељска одговорност као благодарно прихватање дара Божјег, јер родитељство није само биолошка категорија, то је много дубљи однос заснован на сталном „рађању са великим трудом“, а не само на „добијању детета“. Тога морамо да будемо свесни, како бисмо могли да непрестано потврђујемо и остварујемо своје родитељство.

Није довољно само желети да наше дете буде најбоље, потребно је проценити шта је за њега стварно добро, не оптерећујући га собом, а све у жељи да покажемо љубав. Заиста, сваки родитељ воли своје дете, али није баш увек та љубав жива и животна, понекад је то себично присвајање, самољубље. И тога треба да се чувамо, јер тако можемо да угрозимо и себе и дете.

ЗНАМО ЛИ МИ СТВАРНО ДА ВОЛИМО СВОЈУ ДЕЦУ

Неоспорно је то да сваки родитељ воли своје дете, али упитајмо се да ли је баш увек та наша љубав остварена и стварна, или је једнострана, затворена и неостварена. Није довољно само рећи да некога волимо, та реч треба да буде освештана доброделатном добронамерношћу, несебичним себедавањем. Та љубав није слепа да не види право стање, она мора да буде свевидећа, да види ствари онаквим какве оне јесу, да не буде изнуђена и да не изнуђује ништа ни од кога.

На овом плану родитељ - дете, најбоље се види у оним примерима где постоји одређени телесни недостатак. Ту видимо да родитељи воле дете не гледајући на те телесне недостатке, али кад је у питању унутрашња дечја природа, нарав, или навике, ту заиста скоро сви неумесно поступамо. Мали је број родитеља који реагују исправно на прву дечју псовку, већина се томе радује не знајући да је то одустајање од праве радости. Даље иде погрешно усмеравање без исправног васпитавања слободе, постоји само попуштање, и све у име родитељске љубави. Једноставно, не постоји „не може“, „није то добро“, „нема“, све дечје жеље морају бити испуњене по цену не знам чега. Овакво чињење никако није несебично себедавање, то је неодговорно поступање, и све у име „љубави“.

Под притиском те и такве љубави, дете је неспремно за реалан живот, јер је жртва наше погрешне и сувишне бриге. А нама, уместо радости остаје брига, па онда имамо наше методе погрешне припреме за живот: штедна књижица, стан... све у циљу да „не мора ништа да ради“. Веома је похвално старање о дечјој будућности, али је себично од нас то што мислимо да то дете неће бити способно само, без нас, да учини.

Размислимо мало о томе колико и како омаловажавамо своје дете и његово стваралаштво, спутавајући му слободу наметањем наших, готових решења. А још увек мислимо да је то израз највеће могуће љубави, не размишљајући нимало да ли таква наша љубав годи нашем детету, да ли га изграђује и усавршава, или га понижава до најамничког ропства нама и нашим прохтевима и плановима. Понекад, занесени собом и својим потребама, превиђамо да је поред нас дете као слободна личност, па мислимо да је довољно куповати му све што пожели, и више од тога.

Сигурно је да се овде ради о лепим осећањима, али се превиђа да здрава животна комуникација подразумева двосмерност са уважавањем и захвалношћу. Ту су давање и примање две битне стваралачке категорије које осмишљавају сваки однос, свему дају праву меру. Тога, нажалост, нема тамо где постоји само давање без мере и смисла и примање без захвалности. Тако се стварају лоше навике, умножава се себичност, а љубав се полако троши под притиском интереса и нагона за поседовањем.

Тај нагон за поседовањем родитељи често не препознају ни код себе ни код своје деце, будући оптерећени жељом да свега буде у изобиљу, заборављајући да се не може баш све купити, и да смисао живота није поседовати и потрошити. Тако изгубљена стваралачка динамика доводи до бесциља и бесмисла, па имамо трагично стање да се има много тога, али је нестала љубав, потиснут је човек у други план, а и даље постоји мишљење и изјаве о љубави, која је заклоњена саможивошћу и себичношћу.

НАУЧИМО ДЕЦУ ДА ЧУВАЈУ ДРУГЕ ОД СЕБЕ

Сви ми понекад погрешно усмеравамо своју љубав према деци, под теретом страха од живота и људског зла, па им стварамо погрешну прву слику о свету као „долини плача“, где има много лоших људи којих се треба чувати. Нажалост, то је сурова истина, али не и нешто што треба да постане човеково стање, посебно не ако је човек верујући хришћанин. Здравом оптимизму вере треба да буде страно тако нешто, потребно је стално умеће превазилажења овог трагизма како би се на прави начин суочили са животом. Јер, само из тог и таквог одговорног оптимизма могуће је покренути добру стваралачку динамику, посебно у делу васпитања деце о животу као дару Божјем и човековом делу.

Никако не смемо подлећи притиску било каквог животног оптерећења, или некој лошој ситуацији, па тако обесхрабрени да децу учимо себичности као једином могућем путу успеха. Морамо непрестано превазилазити стање борбе за опстанак, где је елиминација других једини начин опстанка у „суровим условима постојања“. Дакле, морамо поправити и непрестано поправљати расположење према другоме, не доживљавајући га као непријатеља и супарника, гледајући га као брата и вечног сабрата.

Веома је важно да своју децу сачувамо од себе и својих лоших навика и олаких закључивања о другима, како их не бисмо уплашили и обесхрабрили пред животом који су тек окусили. Не смемо да им одузмемо животну радост и да им се испречимо на путу, ма колико је нама тешко. Морамо бити одговорни и добронамерни, не да им улепшавамо слику о животу, али не смемо да их плашимо животом говорећи само о лошим могућностима. Најбоље је да пажљиво и обазриво васпитавамо њихову слободу учећи их да ће им живот бити онакав каквим га они осмисле и учине. Ту је важно да им на прави начин укажемо на основу живљења где је златно правило: „Не дај да те зло победи, него га ти побеђуј чинећи добро.

Клони се зла и чини добро“. Дакле, дело а не празна прича, добродетељ а не осуђивање другога, чак и кад он чини зло. Најтеже је научити себе и другога да „волимо и непријатеље своје“, али то је преко потребно. Веома је важно обазриво поступање са децом приликом категорисања људи на добре и лоше, пријатеље и непријатеље, како не би дошло до посрнућа на беспуће мржње. Најбоље би било онда када бисмо их успели научити да нико и ништа не треба да нас низведе у празнину страха од другога, и да тако изазове потребу да се бранимо од њега до презира према њему. Ми то, нажалост, олако доживљавамо и одступамо од добродетељи, будући оптерећени појединим догађајима. Брзоплето закључујемо да се данас „не исплати“ бити добар, и тај лош закључак преносимо и намећемо нашој деци, која реагују на то сопственим поступањима према својим вршњацима. Та поступања су насилна и непримерена, нама се не свиђају, али и даље не размишљамо о својој одговорности у свему томе.

ИСПРАВИМО РЂАВЕ НАВИКЕ

Прва родитељска реакција на несташлук детета је обично погрешна, посебно ако се ради о неком вршњачком сукобу. Ми их често и учимо да се „бране мушки“ никоме не праштајући ништа и не попуштајући никад. Ретке су појаве родитељске опомене и доброг савета у таквим случајевима. Једноставно, не желимо да чујемо лоше вести о свом детету, оно је за нас најбоље и увек у праву. Што пре променимо став и почнемо да промишљамо, трезевено и одговорно, поступке своје деце, разговарајући стрпљиво са њима, без закључивања унапред, моћи ћемо све да поставимо на здраве основе.

Врло је важно чувати се претеране строгости и мишљења да је наше дете увек криво за све, али и тога да мислимо да је само наше дете увек у праву. Потребно је да задобијемо поверење свога детета како би у нама видело некога ко му стварно жели добро, и онда кад му нешто не одобравамо. Дуг је и тежак ово пут, али једини могући начин добре животне реализације. Реално сагледавање и прихватање без идеализовања је овде битно и потребно. Када на време схватимо да постоје код нашег детета одређене лоше навике које производе понашање према другоме, које није умесно и примерено, постоји добра нада да ћемо успети да све померимо на боље.

Није нимало лако да прихватимо да је наше дете учинило нешто лоше, то не годи нашој родитељској сујети. Али, није време за то, разумимо да је дете у неком проблему, трагању и лутању, помозимо му да препозна пут, а не будимо помагачи безнађа и беспућа. Баш због тога што га волимо, покушајмо да нађемо најбољи могући начин да му помогнемо, знајући да неумесна строгост, као ни бесмислена попустљивост, нису добар начин саобраћања слободних и одговорних личности. Проблем је лакше решив ако се препозна већ у почетку, много је теже решив ако потраје, и због тога је веома важна правовремена и исправна реакција.

Родитељи често одлажу суочење са стварношћу неприхватањем конкретних чињеница, не знајући да тако ризикују много већу трагедију. Ако се детету на време не скрене пажња на то да сукоб не доводи до решења, да је насиље над другим лош поступак, тим нечињењем постајемо саучесници његовог даљег промашаја. Није нимало лако обуздати младалачку суровост, али је битно и потребно, а најбољи могући начин је покретање добре стваралачке динамике. Непрестано треба децу поучавати да буду ствараоци, а не неко ко робује људима и идејама, ко посматра и навија до острашћености.

Треба их учити да стварају дајући себе и од себе несебично, а не само да троше неодговорно. Научити дете да се правилно суочи са другим и другачијим, да буде изнад супарничких интереса и партнерских релација, спремно на компромисе и договоре. То почиње од најбезазленијих игара, давања другој деци од онога што имају, да разумеју да је потребно поделити са другим, а не само узети за себе. Често се ово заборавља, и несвесно однегујемо себичне јединце, који умишљају да сви морају да се понашају сходно њиховим захтевима и потребама, а ако неће онда је сукоб неминован и насиље извесно. Да, од малих ногу се то ствара и умножава, не догађа се одједном, зато је веома важно знати укротити дечју самовољу и покренути стварну стваралачку слободу.

ПОСТОЈИ И ДРУГИ 

Само онда кад родитељи разумеју да постоје и други родитељи и друга деца, имаће исправан приступ васпитању свога детета. То неће разумети као ограничавајућу околност, неко као живи путоказ кроз живот. Саображаваће своје ставове потребама и других, а не само свом интересу и ставу. То ће покренути стваралачку успешност, где разлике постају креативне чињенице, а нису разлог за сукоб и изолацију. Наравно, све ово је дуг и тежак пут, али није нешто немогуће, само је потребно непрестано добровољно саслуживање љубави Божјој.

Овде је верујући човек у извесној предности, која обавезује, али не сме да оптерећује умишљеношћу о посебности и привилегованом положају у односу на некога ко још увек не верује. Такође, то не сме да буде нешто што оптерећује до осећаја безвољности и неслободе. Како је вера победа над себичношћу и самодовољношћу и стално трагање за вишим и бољим, онда је ово отварање природно стање сваког верујућег човека. Опет понављам, овде се не ради о омаловажавању другог и другачијег, истицањем вере и верујућег човека, реч је о потенцирању на одговорности верујућег човека.

Ако успемо да своју родитељску љубав усагласимо са љубављу других родитеља, разумевајући једни друге, онда стварамо добру прилику да помогнемо једни другима. Нажалост, не мали број родитеља то не жели, или није у стању због своје нереалне слике о свом детету, које мора бити у свему нај, нај, и увек у праву. Та опасна отврдлост постаје непремостива препрека онда кад се сусретну два, или више, таква става. Тада долази до непремостивих размирица и неразрешивих ситуација у којима су деца највећи губитници, и то тако што је тај стварни губитак све већи из године у годину. Почиње „безазленим“ тучама, наставља се „ситним“ прекршајима, а завршава се на веома трегичан начин.

Размислимо о свакодневним црним хроникама у писаним и електронским медијима, и шта ћемо закључити? Биће нам јасно да је премало одговорности према животу, а премного захтева и нестваралаштва, што неминовно резултира насиљем. Све је сведено на стицање на лак начин, без труда, и истрошење без мере и смисла. Упитајмо се, колико и сами доприносимо томе препуштајући се бесмисленој изјави: „лако ћемо“, уместо да животу приступамо одговорније и озбиљније. Исувише смо се затворили у себе и своје, будући непотребно уплашени једни од других.

ЖИВО ЗАЈЕДНИЧЕЊЕ

Велики проблем човекове реализације и интеграције у живу животну заједницу је затворена породица, где су самодовољни појединци оптерећени собом и својим потребама. Потребно је убедити себе да је искорак из ове самоизолације стварна потреба која доноси добре могућности за све. Та и таква приватизација живота свођењем свега на једну малу групу појединаца, веома угрожава нашу стваралачку слободу. Најжалосније стање свега овога јесте мишљење да је мој успех потпун само онда кад поразим другога и доведем га до очаја и безнађа.

Одрастањем у таквом амбијенту, деца, у почетку несвесно, а касније потпуно свесно, презиру све што је ван зоне њиховог себичног интереса, и доживљавају као супарника и противника свакога ко може да им буде на путу. Дијалог и комуникација било које врсте су сувишни и непотребни, то је губљење времена, јер не постоји узрок који се зове моја потреба. То стање је заправо страх од пролазности, где је основна идеја: „Граби дан!“, или још тачније: „Узми што више!“. Тако се у човеку сударају несигурност са једне стране, и себични прохтеви са друге стране, што неминовно испражњује биће и раслабљује слободну вољу.

Често смо неправедни према својој деци, посебно кад спутавамо њихову добронамерност према слабијим, просто их учимо да по мери тренутне потребе реализују све своје релације. Под пресијом недефинисаног страха ми их склањамо у страну, изводимо из животних релација на „сигурно место“, учимо их да презиру слабије, а несвесно их поучавамо да се повинују јачима, не знајући да их тако уводимо у поданичку несигурност, која увек на крају резултира насиљем над слабијим. То је стање беживота, када је други скоро увек моја препрека, осим оних случајева када постоји потреба да нешто учини за мене. Најбоље је да се то одвија у амбијенту породице, или уже родбине, али већ ако мора може доћи у обзир и неко други, и то само онда кад је за нешто потребан. Тако „однеговани“ човек неминовно постаје раздељена личност, истовремено и поданик и насилник, све у зависности од сопствене потребе.

ЗАКЉУЧАК

Није нимало безазлено то што се догађа у нашим школама, спортским и другим објектима, и на улици, то знамо сви. А шта предузимамо? Није добро што немоћно констатујемо проблем пристајући на безнађе и окривљујући једни друге. Уместо те равнодушности, која на моменте прераста у фанатизам, почнимо да промишљамо своје поступке, свеједно имамо ли или немамо децу, и без обзира на њихов узраст.

Обуздајмо себе да бисмо могли да њих поучавамо, бирајмо речи, пазимо на поступке, не понашајмо се неодговорно ни према коме, чак ни према детету у колевци, јер и оно већ реагује и уочава на свој начин, прима и сабира информације; не саопштава нам о томе ништа, али је сигурно то да га се много тога дотиче и утиче на њега. Учимо децу да буду несебични, да пазе на сваку изговорену реч, тако да нам не буде њихова псовка разлог за необуздани смех, него повод да их научимо да је реч светиња. Уводимо их у живот тако што ћемо их упућивати да добрим побеђују зло, а не да насиљем разрешавају било шта.

Васпитавајмо их кроз умесне игре и лепе приче о животу, показујући им да је највеће јунаштво победити себе, а не поразити другога. Сачувати другога од себе, а не плашити се свих тако што на крају све мрзимо.

Покажимо им да је живот леп, а не само да је тежак и напоран, што доводи до лошег стања сукоба свих са свима, па како се ко снађе. Научимо их да нико ништа не може сам без других, чим видимо да постоји извесна раздражљивост и неумесно поступање, поучимо их благим и јасним речима, са пуно љубави, стрпљења и разумевања и неће изостати добар резултат. Знајмо да ово наше стање нико осим нас не може променити на боље. Бог жарко жели добро, али нам га не намеће, не због тога што не може или неће, него због тога што уважава нашу слободу, коју нам је Он дао.

Због тога, немојмо само беспомоћно говорити „даће Бог“, и чекати да се нешто догоди. Он нам је већ све дао, само би ми тај дар требало да стваралачки примимо и умножимо на добробит многих, будући непрестано добронамерни једни према другима. Знајмо и то да је то велики улог у будућност, и више од тога, залог за заједничку нам богодаровану вечност. Због свега тога, не трошимо се осуђујући једни друге, и не дангубимо у очајању због лошег стања. Започнимо добар процес трудећи се да дамо свој пуни допринос бољитку вере и живота.

Протојереј-ставрофор др Љубивоје Стојановић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.