Врло је важно да човек освести себе, да се пита: ко сам ја? где сам ја? шта се догађа са мном? зашто се трошим у осуђивању другога? зашто сам себичан? зашто ми је интерес важан, а не човек као такав? зашто мало верујем у себе? Не: зашто мало верујем у Бога – сви ми који смо хришћани, верујемо у Бога, него зашто мало верујемо у себе? Зашто мало верујемо у своје капацитете? Да се нећемо истрошити тиме што волимо и када нисмо вољени, него ћемо, на тај начин, још више да узрастамо и да успевамо и да се умножавамо у добродетељи.

Зато Христос управо и каже: "Ко чува свој живот, изгубиће га", а ко га дâ – а то није неки мазохизам, већ изграђивање себе; то је то давање себе и свог живота, то несебично давање, кад волимо и кад нисмо вољени, кад волимо људе око себе. То није нешто наивно, неко слепо предавање, препуштање пред злом: нека злочинци сад раде шта хоће – не! Јер, само онда кад ти волиш, можеш да разобличиш зло, да подстакнеш човека, али не можеш да га натераш. Можеш да га покренеш да се поправи и да се исправи. Али, немој да оптужујеш никога да је крив сада за те лоше релације, него тражи решење. А, решење је у несебичној љубави.

Протојереј др Љубивоје Стојановић