Његове ране и његово херојство и снага трпљења превазишли су моћ људског поимања. У јавности је остао познат као дечак - лептир, због тешке и неизлечиве болести - булозне епидермолизе, услед које кожа спада на најмањи додир и отварају се живе ране по телу, унутрашњим органима, очима. Деспот је непрекидно био прекривен ранама, по читавом телу, због њих није могао да се креће, да једе, да спава, нити да има детињство као остала деца. Бог га је послао у овај свет са другачијом мисијом.
Питање страдања и преране смрти невине деце је одувек мучило људе, па и велике умове, попут Достојевског, који је своје капитално дело, Браћа Карамазови, проткао својим болом због телесних и душевних страдања деце.
О томе је писао и патријарх српски Павле, сећајући се многострадалног Јова наших дана, човека из источне Босне, коме су усташе заклале мајку, жену и двоје деце, а најпосле му је на рукама преминуо и једини преостали, тешко болесни син. Патријарх Павле је исказао оно што већину људи мучи у сусрету са темом страдања невине деце и непојамног бола који преживљавају њихови родитељи: “Мучио сам се, и још увек се мучим, да разумем вољу Божију. Осећао сам се готово кривим што Господ није узео мене, него то беспомоћно створење које му је, мора бити, било милије. ... Отац као да је боље од мене разумео Божију вољу. Са страхопоштовањем гледао сам у том човеку један старозаветни лик, као живу истину о човеку, све живљу што је непојамнија. Смрт је крај мукама, а страдање опустелог човека највеће је искушење. Дечак се упокојио у Господу, а отац, посматрао сам га, са смиреношћу мученика, жалост за сином искупљивао је трпљењем. Што је оно теже, утеха као да постаје већа”.
Страдања, која нам се дају као животни крст, јесу пут очишћења, пут спасења и лествица у Царство небеско, ако се тај крст носи трпељиво и смирено. Међутим, Свети оци и велики духовници уче оштаница да код невине деце страдања нису дата ради њиховог очишћења, већ ради очишћења и спасења многих. “Невине жртве семе су покајања и чистијег живота оних који остају”, говорио је Старац Тадеј. Заборавили смо да - сваком својом грубом речју, сваком својом злом мишљу, издајством, сваким ударом на другог човека или заборавом оних који пате, самују, страдају, немају, сваким нашим огрешењем о љубав и доброту - НАНОСИМО РАНЕ НА ТЕЛО ХРИСТОВО, постајемо део оне руље која Га је разапела, каменовала, тукла и издавала. Ваистину, заборавили смо на ту горку и болну истину. Да би нас на њу подсетио, да би нам показао наше право лице, охладнело за љубав и доброту, а и да би нам показао те ране на Његовом Телу - показао нам је Деспот, кога је овај свет ранио чим је у њега ступио.
Свака наша грубост и зло преносе се, духовним путем, на Тело Христово и избијају на неком невином бићу. Често се може чути питање: какав је то Бог, Који узима невину децу и даје им тако тешка страдања? А, готово никада питање: чиме сам ја допринео да невини страдају? Када је 1941. отац дошао свештенику да закаже опело за свог стрељаног сина, сломљен од бола, упитао је свештеника: “А, где је био Бог када су стрељали мога сина?” Свештеник га је узео за руку, одвео у олтар и показао Распеће, рекавши: “Тамо је био Бог, када су стрељали твога сина...”
Христос је, све ове године, живео и у Деспоту, и чекао нашу љубав и доброту. Деспотова невиност и величина његовог страдања многе су покренули на добро. А, многи су и ћутали и окретали главу од толике патње. Свима нам је ово чудесно Божије дете показало ко смо и какви смо. Свештенство његове родне Бајине Баште причало је да никада толико суза није исплакано у овом граду као на његовом погребу. Проплакала је читава Србија. Бог је, преко Деспотове христолике и христоносне жртве, преко његових рана, проливене крви, његових суза и суза свих који га воле - чистио све нас од нагомиланог зла.
Није питање где је био Бог током његових страдања - Он је са њим и његовом породицом био и остао непрекидно, сваког тренутка, већ - где смо били ми? Јесмо ли се одазвали на вапијући позив на помоћ, на љубав, на састрадавање, на молитву? Је ли многострадално срце Деспотове мајке Софије, које је прекривено истим ранама какве је Деспот по телу носио, дотакло и наше срце или је то за нас “прича која се другоме дешава”?
У Деспоту и другој деци и људима који страдају је - наше место сусрета са Живим Христом. Поједини медији су, по Деспотовом упокојењу, објавили бесмислицу да је “изгубио битку са болешћу”. Деспот је добио највеће и најтеже битке - оне којих се ретки удостоје. Издржао је до краја и удостојио се Бескраја. Деспотова душа се, као пречисти голуб, винула право у наручје Божије и пропутила пут до Царства небеског његовој породици, и још многима. По речима митрополита Антонија (Блума), “ако одлучимо да живимо тако да наш живот буде продужетак свега што је у њему било племенито, истинито и свето, тада ћемо знати да тај човек заиста није узалуд живео и дубоко ћемо осетити да ни ми сами не живимо узалуд”. Тада ће нас огрејати и кроз наш живот заблистати благодатни зраци љубави ових Божијих чеда, и њихове молитве за нас.
Извор: saborna-crkva.com