Немоћно је човечје тело и разноврсне су његове бољке. Зато постоји много лекова и лекарија које одређује лекар у складу с врстом болести. Човечја душа такође може да се разболи. Болести душе су - грехови и страсти који помрачују разум, који слабе вољу и скрнаве осећања. Време не лечи грехове. Не исцељују их ни обични земаљски лекови. Души је потребна благодат Божија.
Ту животворну и благодаћу освештану душу по вери дарује нам Исус Христос Искупитељ кроз свете тајне Православне Цркве. А свете тајне се предају хришћанима посредовањем свештеника, којег је на ту узвишену службу устоличио епископ у светој тајни Свештенства. Према томе, у потрази за духовним исцељењем обратићемо се пастиру Божијем да бисмо исповедањем грехова и искреним покајањем очистили савест и препородили душу силом Духа Светога. Крв Самога Господа Исуса Христа невидљиво испира ране покајничког срца и исцељује душу погођену страстима. Крсту и Јеванђељу испред којих се исповедамо сваки пут треба прилазити као да нам је то последња исповест.
"Господе", у души се моли покајник, "нека ме цео свет осуди, само ме Ти не осуди." Неопходно је да откријемо све грехе којих смо свесни, почев од оних најтежих, до мање важних. Сваки грех је уистину безакоње и стога је у очима Божијим он највеће зло. Срамни грехови се стидом исповедања искорењују.
Имајмо на уму: нема таквог греха који би победио милосрђе Божије. Једини грех који Бог не опрашта је онај због којег се човек не жели покајати. Треба веровати да наше грехе узима на Себе Господ Исус Христос. Стога је потребно и кајати се с чврстом намером да се свим силама боримо с најважнијом бољком душе.
Ми често перемо одећу и не узбуђујемо се што ћемо ускоро бити принуђени да то поново радимо. Нека нас не узбуђује ни стална потреба савести за исповешћу. Грубе грехове је неопходно одбацити одмах (клевету, лоповлук, псовање и остало), а друге лоше навике и склоности (на пример - раздражљивост) не савладавају се одједном и на пречац. Ипак одлучно рецимо: нема таквог греха или порока који хришћанин не може да победи уз Божију помоћ кроз дубоку исповест, макар и учесталу. И још је важно знати: што се искреније исповедамо, осуђујући само себе саме и ни у ком случају се не оправдавајући, не позивајући се на околности, не умањујући тежину греха- то већу благодат примамо и тиме је већа радост свештеникова да исповеда таквог човека. А ако се будемо измотавали или обмањивали, онда ни од исповести нећемо имати користи и пастира Божијег ћемо озлоједити.
Бог се не може увредити стога на исповести ни у ком случају не треба говорити неистину - иначе ће се наша исповест претворити у богохуљење и послужиће за осуду. Нема никакве сумње - наше покајање прима Сам Христос уз видљиво посредовање свештеника.
А како, уствари, да се исповедамо? Неки добро чине обраћајући се директно Господу, а не свештенику: "Господе, згрешио сам пред Тобом речју, мишљу и свим својим чулима, згрешио сам у знању и незнању, вољно и невољно..." Изразивши тим искреним речима заједничку свест о својој кривици и греховности, ми се потом морамо покајати за сопствена сагрешења...Свештеник нам својим питањима помаже да кажемо узрок, корен овог или оног сагрешења; ми ћемо се пак, именујући свој грех, потрудити да према њему осетимо одвратност, чак и мржњу, смирено молећи опроштај од Господа. Исповест се обично завршава следећим речима: "Кајем се за набројане и од свих заборављене грехе и обећавам да ћу се од њих чувати ( то јест, нећу им се враћати). Господе, помози ми да се поправим и да живим као православан човек; ти пак, часни оче, опрости и разреши ме од њих и помоли се за мене грешног".
Затим је потребно клекнути и нагнути главу као знак смиреног покајања и очекивања милости Божије. Свештеник изнад нас чита разрешујућу молитву у којој моли благост Божију да нам опрости, да нас помири и да нас именом Господњим сједини са Светом Христовом Црквом.
Када сам се први пут исповедао, као да је душа у мени оживела! Господ даје велику благодат за покајање и искрену исповест са сузама скрушености! И кад би било могуће полетети, ја бих се сигурно винуо у ваздух крилима која су ми ненадано никла на леђима! Јеванђеље сведочи да је радост на небу због једног грешника који се покајао већа него због деведесет девет праведника. Дај, Господе, да сви ходимо с том радошћу, јер наш Бог јесте Бог оних који се кају. Он је дошао да спасе грешнике и да им да живот вечни.
Упитаћете ме: "Који су греси најтежи?" Ја ћу вам, разуме се, одговорити. Најдубље се у нашем срцу гнезди гордост. Од ње човек духовно слепи и не признаје себи да му је потребна помоћ Божија. Гордост утапа душу у мрак незнања и неверовања. Неки одричу биће Божије устима а неки се одричу Христа својим делима. Ужасни су греси злобе и мржње. Тако долази до телесних сакаћења и убистава. А све почиње од ситнице - од зле намере и раздражљивости. Господ од нас захтева да у младости слушамо своје родитеље и старије. Ко је безобзиран и груб према оцу земаљском, може ли бити угодан Оцу Небеском? У Речи Божијој још пише: "... не заваравајте се: ни блудници... ни прељубници... ни лопови... ни пијанице... ни клеветници... неће наследити Царства Божијег". Дакле, таквим људима само покајање може дати наду у спас. Занимљиво је да се у књизи Откровења још говори о чаробњацима. Њих очекује несумњива погибељ ако се не покају. Зар нисмо имали прилику да се сусретнемо са савременим чаробњацима? Неки од њих себе називају биоенергетичарима. Ни у ком случају не смемо допустити да нам у срце уђе грех депресије и очајања. Апсолутно је недопустив грех самоубиства.
Многи морају да се покају због тога што се никада нису исповедили. А православни хришћанин има исту такву потребу за исповешћу, као што пољско цвеће има потребу за освежавајућом летњом кишом.
Да ли је потребно да се често исповедамо? Пастири саветују: што чешће - то боље. Ревносни хришћани брижљиво прате своју савест: прође недеља дана - а душа већ вапи за исповешћу. Ко се не исповеда најмање једном месечно, тешко може да сачува душевну чистоту. Исповест то је велика милост Божија и сваки пут из дубине благодарног срца морамо Господу Богу захвалити за њу.
Па ипак, оно најважније о лечењу душе није речено. "Како је то могуће?", зачудићете се. "Па шта је најважније?" Исповедамо се и постали смо хришћани да бисмо имали приступ тајни над тајнама - Причешћу Светим Христовим Тајнама.
Обично после исповести, помирени с Богом, радосни као просветљени, учествујемо у Божанској литургији - служби која се врши саборно, учествовањем свештенослужитеља и народа. Посред иконостаса широм се отварају Царске Двери и излази свештеник у празничној ризи, а у његовој руци је - златни Путир.
Када питам малу децу на часовима у Недељној школи да ли је то обична чаша, они одговарају углас: "Света је". А зашто? "А због тога што је у њој - Сам Бог!", одговарају они с убеђењем. И доиста - у њој је Сам Бог! У облику хлеба и вина су - животворно Тело и Крв Христова! Цео свет није достојан једне најмање честице те Светиње. За хришћанина нема ничег узвишенијег од Причешћа Светим Христовим Тајнама. Смело ћемо устврдити: онај који не осећа потребу за причешћем, не може се ни назвати хришћанином. Сви ми морамо да се сетимо речи Господових: "Истину, истину вам кажем: ако не будете јели Тело Сина Човечјег и пили Крви Његове, онда нећете имати живота у себи; онај који једе Тело Моје и пије Крв Моју има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути последњег дана; јер Тело Моје доиста јесте храна, и Крв Моја доиста јесте пиће". Да бисмо се достојно присајединили, неопходно је да будемо чисти и душом и телом. Пошто смо се исповедили наташте, са страхом и понизношћу приступамо Светом Путиру. Томе обично претходи неколико дана поста и учестали долазак у храм Божији. Свештеник ће нас посаветовати како да се придржавамо свега што је неопходно. Најважнијаје - велика жудња да се сјединимо с Искупитељем, јер нас Он неизмерно љуби и Сам жели да обитава у нама, како и каже: "Будите у Мени и Ја ћу бити у вама". ,,'Примите, једите: ово је Тело Моје'. И узевши путир... рече: 'Пијте из њега сви; јер ово јесте Крв Моја... за многе проливена ради искупљења грехова.'"
Прилазећи Светом Путиру, ми у облику крста стављамо своје руке на груди као знак жртвене спремности да себе дамо Господу, као што Он Себе даје нама. Свештеник са златне кашичице (на старословенском лжица), ставља у наша уста драгоцену честицу и изговара: "Причешћује се раб(а) Божиј(и/а)", тај и тај, та и та (не смемо да заборавимо своје пуно име), "Пречистим Телом и Часном Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа за остављање грехова и за живот вечни. Амин".
За то време певају појци, а често с њима и народ који се моли у храму с ганутом пажњом: "Тело Христово примите. Источник бесмртни окусите". Причестивши се Светим Христовим Тајнама, целивамо подножје Путира као Ребро Христово које је прободено копљем ратника и које је испустило крв и воду. Пошто се одмакнемо, из руку прислужника примамо просфору и кашичицу топлине (тако се назива вода с вином) и без журбе их гутамо. А мало касније, по завршетку литургије, сви причесници слушају благодарне молитве које почињу речима: "Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!" У њима је, у суштини, изражено све. Бог је у нама а ми смо у Њему. На земљи нема веће благодати, јер нам је у тој чудесној светој тајни дарована пуноћа Богоопштења.
Причесник Светим Христовим Тајнама мења се и изнутра и споља. Зашто његово чело постаје светло а лице и поглед одишу миром и радошћу? Зашто се причешћени креће тако одмерено и с пијететом, као да на рукама држи Богомладенца Христа? Који је разлог што они, обично благоглагољиви и разговорљиви, овај пут свечано ћуте? Бог је на њих излио благодат Духа Светога! Та благодат као мисаона светлост озарила је њихов ум и учинила га светлим, чистим, проницљивим, кадрим да спознаје духовне и земаљске тајне. Срце просвећено благодаћу наслађује се неизрецивим спокојем.
У том часу хришћани искуствено спознају смисао и снагу Спаситељевих речи: "Приђите Мени сви ви што се неуморно трудите и бреме своје носите и Ја ћу вам мир подарити". Ако је на земљи могуће бити блажен, онда нам управо Свети Путир причешћа дарује то блаженство. А колико је слаба и варљива воља човечја препуштена самој себи! Учвршћена Христовим Светим Тајнама, она сведочи заједно с апостолом Павлом: "Све могу у Исусу Христу који ме учвршћује". Према томе, православним хришћанима даровано је да у себи недокучиво сједињују осећање смирености, свест о сопственој немоћи и одважну веру у свемогућу помоћ Божију.
Причешћујући се из једног Путира, ми заиста постајемо Удови Тела Христовог које јесте Црква. Господ нас повезује са Собом и једне с другима на најтешњи начин. Овако је свети Апостол о вернима говорио: "Код мноштва верујућих беше једно срце и једна душа". Потребно је причешћивати се најмање једном месечно, брижљиво испитујући своју савест да нам велика тајна не би послужила као осуда. Остало, драги моји, нека допуни сам живот! Боље једном видети, него седам пута чути. А кад једном видимо, осетићемо свесрдну жељу да будемо стални учесници те Свете Тајне Божанске љубави.
протојереј Артемије Владимиров