Врлина и грех у српској народној свести

Свест о греху и страх од почињеног греха представља меру духовног склопа човека. Са друге стране, врлина и витештво духа огледају се у храбрости која се не мери одсуством страха од смрти већ спремношћу да се прихвати страдање и смрт имајући за меру Христа и Царство вечних вредности. Данас те свести која је била константа средњевековног Србина више нема. На њено мето стасала је једна нова свест вођена интересом и у том интересу препозната реалност живота.

05.10.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

„Сви прави животи су лепи и тешки“, каже Иво Андрић. Свеколика делатност Светога Саве, укључујући и његов просветитељски рад, није друго до остварење Христовим животом и страдањем посведочене идеје да васкрсења не бива без мука. Та идеја чини окосницу сваког богоподобног живота. Суштину хришћанског виђења патње Његош је сажео у познатом стиху “Страдање је крста добродјетељ”.

Предочавајући подвижничке животе српских светитеља и владара, писци неизоставно посежу за библијским сценама и ликовима. Тако о подвигу Св. Симеона на једном месту писац Службе истиче: „Воду прошавши као по суху, од египатских зала побеже”. На другом пак: „И у животу, блажени, поживев као други Авраам”, даље опет: „У Гору Свету уђе / као Мојсије богоносац”. И краљ Милутин је, према речима Данила Пећког, „као кротки Давид” царствовао у „Богом дарованој му држави”. Жртвовање Оливере Лазаревић Константин Филозоф пореди са жртвом коју је поднела старозаветна Јестира будући да је и српска принцеза „странствовала такође за избављење отачаства и са Богом била посредница, као она древна Јестира”. Истим средствима прибегава Атанасије даскал Србин кад говори о узроцима страдања српског народа: „Тако, када је Бог дозволио због грехова наших [страдање], погибосмо за безакоње наше као древни Израиљ. Али ово да кажем са Давидом…”. Према опису Теодосија Хиландарца, Петар Коришки је „давидски чекао Бога” (Служба Петру Коришком), а „давидска” је и жртва Лазарева („давидски Лазаре” – узвикује Непознати Раваничанин у Служби кнезу Лазару).

Поред случајева појединачног и групног (косовско-заветног) жртвовања без ропца, стара српска књижевност настајала у периоду османске власти неретко посведочава и патњу - крик из које проговара самосажаљење, срџба, клетва. „Ох, ох, тешко мени! Љути страх и несрећа тада беше: матере од чеда раздвајаху, и од оца – сина, младе робјаху, а старе клаху и дављаху. Тад људи смрт призиваху, а не живот. Од проклетих Турака и Татара, тешко мени, љуте ли туге!” – стоји, између осталог, у запису о страдању косовских Срба и манастира 1690. године. Реч је о патњи која није изабрана и која се тешко подноси. Борило се, па се уморило – најкраћа је оцена властите снаге пред силом освајача.

О томе Р. Самарџић каже: „Њихова побожност, пажљиво развијана током средњег века на примерима сопствених ревносника и светитеља, постепено се претварала у ону размекшалост нарави, кад се туђи јад доживљава као свој и кад се, плачући и ридајући над другим, у ствари себе оплакује (…) У питању је једно од оних стања која могу претходити великим духовним клонућима једног обеспућеног народа, кад се вера враћа својим паганским исходиштима, туђи цар назива својим и све што разгони осећање јада, на првом месту служба новом господару, бар површином свести постаје оправдано.”

Мноштво сведочанстава, посебно паремија, указује на духовно посустајање: “Из ропства и кад а из гроба никад”, “Данас чоек сутра црна земља” и сл. Мисао о Царству небеском потиснута је у сферу тек поетског сећања. Па и “Кад су живи завидели мртвима”, завидели су управо њима; у сажетом сведочењу писца нема ни наговештаја о могућем спасењу. Док, на пример, паремије попут: “Сила Бога не моли”, “Ко је јачи тај и тлачи”, “Чије је царство, тога је и јунаштво”…, садрже у првом реду горку констатацију односа снага и нужност помирљивог потчињавања јачем, дотле паремиолошки искази: “Јачега капом а нејаког шаком” (капом, тј. наклоном), “Коју руку не можеш посјећи, ваља је пољубити”, пружају информацију о већ начетом интегритету сопственог етоса.

Тај нови, интересни етос, из којег израња дволичност, на штету и насупрот етосу витешком, најјасније се ишчитава у пословици “Ој Турчине, за невољу куме! Не кумим те да ми чедо крстиш, већ те кумим док за брдо зађем”. Тај, невољом изнуђени етосни принцип, као што је познато, код неких је прелазио у навику, обликујући психичко-карактерне особине и поглед на свет не малог броја Срба.

С друге стране, карасевдах, даире, бекрије, месечине, богате хаџије попут Марка, Мите, Миткета те њима слични изданци и узрочници нечисте крви (у дословном и пренесеном смислу), неке су од појава које јасно асоцирају на неповратни отклон од дотад негованог културног идеала. Реч је о имућном, па отуд и повлашћеном чаршијском слоју који хришћанску патњу, као први услов прочишћења на путу ка истинској слободи, замењује распојасаним јадањем у атмосфери оријентално обележене плотске баханалије. „Знаш ли шта је карасевдах! И тој тежак, голем карасевдах! Туј болест ја болујем“, узвикује Станковићев Митке.

Свест о греху и страх од почињеног греха представља константу духовног склопа средњовековног човека, а примарни покретач људске греховности јесте ђаво. „И нахушка Вукашина ратоборца ђаво, који од искони мрзи добро, те он нахушка своје слуге на убиствo” – каже Пајсије Јањевац у Житију цара Уроша.

Описујући властиту несрећу као последицу ђаволове мржње настањене у „зломисленим људима” који ће извршити утицај на краља Милутина, Стефан Дечански на сличан начин скида одговорност са родитеља који га лишава „светлости очију”. У основи оваквог поступка стоји, између осталог, и подразумевано православно становиште да „ако се нешто мора спасавати на овом свету, онда то није човек – ‘грешник’ у првом реду, већ Светост Божија, тј. Светост Бога у човеку која изводи човека из круга само људског” (Павле Евдокимов).

Дуги период османске владавине довео је до несумњиве модификације концептуалног поља греха. Грех против Бога и Цркве је оно поље где се структурна померања најпре уочавају. Првенствена последица ове врсте греха јесте враћање паганском наслеђу са најтранспарентније испољаваним сујеверјем – обредном и магијском праксом која се беспризорно наслања на хришћанско свето. Амајлије, хоџини записи, талисмани, бајалице, уроци, зле очи, вештице, караконџуле итд. само су неке од појава које асоцирају на поменуто виђење света. Као такво, оно по правилу веру своди на интересни аспект: “Без невоље нема богомоље”, “Црквена се пара не губи” или: „Ова кућа богата, / Има доста оваца, / Има доста дуката” (Татомир Вукановић).

Истој врсти греха припада реактивирање судбинског фатализма. Суђенице, суђаје, бабице, удес, коб, к’смет, к’сметлија и сл. језичка су потврда раширеног веровања у судбину. У периоду османске власти у нашим јужним крајевима постојало је, а у доброј мери постоји и данас, масовно уверење да се људи рађају у добар или у зао час те да живе искључиво онако како им је писано. Народно стваралаштво у том смислу је посебно информативно: „Мајчице мила, премила, мори, / таке ми, мајко, било писано, / турска манета да бидем, / на белого коња да јаам, / под везен дуак, мори да бидем, / китене сватои, мори да гледам, / чифте тупани, мори, да слушам”.

Владета Јеротић у вези са овим примећује: „У Курану судбина се приписује Алаховој вољи, а не безличном усуду (…) За већину муслимана многи или сви догађаји, закључно са часом смрти, одређени су од Бога, али на начин који би потпуно онемогућио људску слободу”. „Мишљења сам – наводи даље аутор – да су вишевековни исламски утицај на Балкану, као и јака атеизација српског становништва после Другог светског рата погодовали регредирању, у немањићкој држави једном стеченог хришћанства, на раније, само на изглед превазиђене паганске слојеве у свим народима света”.

Паганску стихију и недоследност у поимању греха према ближњем илуструју примери из народне књижевности где насупрот пословицама као: “Љуби злога к’о светога” налазимо обредне песме попут: „Боже помози! / На злотвора болешчина! / На душмана грозница! / На мене здравље и весеље” (забележио Татомир Вукановић). Народно стваралаштво, поред благосиљања, обилује и осудом те клетвом ближњег, поред радосног полета и очајањем, поред аскетске скромности и жељом за дукатима, сребром и златом из које се, коначно, рађа грех и према самом себи.

Хришћанско подношење патње истовремено подразумева опроштај њеним виновницима исте, и та последња порука на крсту распетог Христа за правог верника не би смела да има алтернативу.

Пословица “Ко се не освети, тај се не посвети”, без обзира на историјски контекст и њен заветни ехо, несумњиво илуструје отклон од средњовековног српског наслеђа. Време од два немањићка века духовног заноса показало се недовољним за пуно сазревање српске етичке свести. „Још само једно столеће, и све оно духовно врење жупанских, немањићких и лазаревских махова, нашло би начина да се физички испољи и сачува у облику трајном и животном”, писао је Станислав Винавер.

Уколико период од примања хришћанства до пропасти средњовековне српске државе карактерише потискивање паганског наслеђа, онда се у промењеним условима у време турског ропства, а нарочито после Велике сеобе Срба 1690. године, може говорити о битно промењеним друштвено-историјским условима у којима долазе до изражаја обновљени облици магијско-религијске праксе. Они се највидљивије манифестују у конкретизацији „функције“ хришћанских светаца од којих се превасходно очекује да умноже стада, пчелињаке, дукате, дарују кишу, одбију змије и непогоду сваке врсте. Ритуалне те магијско-вербалне радње које прате обележавање хришћанских празника управо откривају ту, интересом мотивисану „потврду вере” као једну од битних одлика паганског односа према свету.

Следом поменутог процеса и помереног погледа на свет, у српским народним приповестима, како Христос, тако и Св. Петар, Св. Никола и други свеци добијају паганске атрибуте; они силазе међу домаћине, пастире, подучавају народ и непосредно деле правду, а сам Господ смеје се роду који је створио.

Све ово указује на, у доброј мери, већ разорени у средњем веку полетно стварани културни образац. Отклон од темељних хришћанских начела још најбоље се препознаје у, истина не честим, али ипак присутним пословицама попут: “Сила силу рађа: ко мени зло ја њему још горе”, “Ко злима опрашта, добрима шкоди”, “Ко крива жали, правима греши”, “Ко помилује злотвора, свети се невином”.

Пословица “Што није срамота није ни грехота” представља јасну потврду неодвојиве везе појмова греха и стида. Стидети се значи поседовати свест не само о својој плотској већ и о вишој – духовној природи. Предмет стида је само она сфера нашег телесног бића која се непосредно дотиче духа. „Када су мушкарац и жена у потпуности припадали једно другом, стид је био незамислив (…) Материјализовани духовни раскид тражи покривало. Чисти извор постојања, тајна, претвара се и израђа у скривање (…) Само невин не зна за стид” (Павле Евдокимов).

Јеванђеоска мисао да служити Господу истовремено значи пребивати у страху Божјем припремајући душу не на спокој и лагодности, већ на искушења и патње, прожима српску хагиографску књижевност од почетка до краја. „Јер омрзнувши све земаљско, примише у себе старање о духовном сазнању и страх Божји, заменише земаљско царство небеским живљењем и славом бесконачном, оставивши нам на земљи хвале достојне успомене” – каже се у Дечанској повељи.

У исто време, средњовековни писци упозоравају на штетност социјално-психолошког, односно страха овоземаљског. Тако у Казивању ратника кнезу Лазару уочи Косовског боја Данило III, између осталог, поручује: „Не бојмо се страха надошлог од нас / ни устремљења нечастивих противника насрнулих на нас. /Ако на страх и губитак мислили будемо,/ добра се удостојити нећемо”.

Морално начело стида које укључује осећање поноса те дуга према народу, владару и Богу а које надвладава сваки, па и онај прихватљиви (са становишта психијатара и психолога) – биолошки страх, једна је од кључних порука епског стваралаштва Срба. Узалуд се, уочи Косовског боја, цар Лазар повинује Миличиној молби да од девет Југовића остави бар „jедног брата сестри од заклетве”, јер први од њих, Бошко Југовић (а исто ће поступити сва остала браћа, па ни слуга Голубан, поред свих препрека, неће одолети унутрашњем захтеву да се придружи ратницима) сестри одлучно одговара: “Иди сестро, на бијелу кулу; /А ја ти се не бих повратио,/ Ни из руке крсташ барјак дао,/ Да ми царе поклони Крушевац;/ Да ми рече дружина остала: /„Гле страшљивца Бошка Југовића: /Он не смједе поћи на Косово/ За крст часни крвцу прољевати/ И за своју вјеру умријети”.

Средњовековна пословица каже: “Човек је дотле добар док се не поплаши за своју кожу, а Његош, опет: Страх животу каља образ често; /слабост’ма смо земљи привезани”.

Стид и страх су, дакле, два међусобно искључујућа механизма која управљају људском егзистенцијом. Превладавање једног или другог одлучујуће утиче на духовну оријентацију појединаца и друштвених заједница будући да стоје у нераскидивој вези или представљају исходишта низа других вредносних оријентира културе, као што су савест, састрадање, домовина, аскетизам, затим, патња, грех, кривица итд. Осећање стида код централног, динарског етнопсихолошког типа, Јован Цвијић је описао као девојачко и женско осећање које се не тиче само љубавних осећаја, већ се уноси и у цео њихов живот и показује се у снебивању, бојажљивости и плашњи од одговорности пред Богом и људима. Отуда пословице “Где нема страха нема ни стида”, “Вода свашта опере до црна образа”, “Где је стида, ту је и поштења”, “Ко има образа има и душе”, “Ко изгуби срам људски, изгуби и страх Божји”… несумњива су потврда да је реч о народу који је, и без упућености у филозофске, теолошке и сл. оцене и судове, њих интуитивно поимао и на најлепши начин исказао.

Проф. др Ксенија Коначевић
Извор:cudo.rs



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.