Чули смо јеванђељску причу о Гадаринцима: кад је Христос пролазио кроз гадаринску земљу у сусрет су Му изашла двојица ђавоиманих, у великој мери опседнутих злим духовима. Јеванђелисти с незнатним разликама описују овај догађај. И ево, ови ђавоимани, тачније, нечиста сила, демони, који су се уселили у њих, почели су да говоре Христу: зашто си дошао да нас мучиш? И почели су да Га моле да ако их истера, уђу у крдо свиња које је пасло у близини. Господ је исцелио ове несрећне људе и истерао је демоне, они су се уселили у крдо свиња и цело крдо свиња је потрчало и утопило се у језеру. Чобани који су били сведоци овог догађаја отишли су у град и испричали шта се десило. Становници овог града су се збунили. Јеванђелиста Лука пише да је све људе из околних места обузео ужас, уплашили су се. Дошли су код Христа и замолили Га да не остаје код њих, да иде даље.
У овој краткој причи свако од нас ће наћи врло поучне моменте за свој живот и за живот целе Цркве. Као прво, Господ показује Своју силу и то да је чак и наизглед потпуно изгубљеног човека у стању да ослободи од власти ђавола. Како је много људи међу нама за које говоримо да су већ потпуно пропали, да нема силе и могућности да се опамете. И често чак правдајући себе говоримо једни другима: па он стварно као да је ђавоиман! Међутим, Господ показује да и такве свирепе ђавоимане људе који су, како их описују јеванђелисти, ишли наги, кидали ланце у које су били оковани, нападали пролазнике, тако да поред њих нико није ни пролазио – да је Господ у стању да исцели и такве људе, зато што је Син Божији, Творац неба и земље, и у Његовим рукама се налазе све силе за наше спасење. Прича о овој двојици несрећника разобличава и нас, неверујуће – нас који смо већ прежалили своје ближње, често и рођаке.
А што се тиче других Гадаринаца – то су били становници овог града и ове околине – врло често личимо и на њих, и оваквих Гадаринаца има много међу нама, свуда их има. То су људи који су видели чудо Божије, који не мрзе Христа, који се у принципу према Њему односе мирно и спокојно, али који су схватили да ради спасења ближњег и ради спасења своје душе њихов привремени ред, њихов живот може бити поремећен. Свиње су угинуле у језеру и ови људи, који су живели у граду, пре свега су видели да су изгубили иметак – свиње – и да су претрпели материјалну штету.
И испоставило се да је то за њих важније него исцељење ђавоиманих о којима су се гласине проносиле надалеко, за које је знао цео град и сва ова околина, тако да су се плашили чак и да пролазе поред њих. Испоставило се да им ово чудесно исцељење није толико важно као губитак уређеног живота, зато су и рекли Христу: прођи поред нас, иди од нас. То се свуда дешава, стално то видимо, у свом друштву, у својој земљи, уопште, у целом свету има врло много таквих људи. Они говоре Цркви, кад почне да проповеда Јеванђеље и да позива на покајање: само немојте овде гурати свој нос! Молим вас, оче, проповедајте у свом храму, али овде не треба!
Има их свуда – у министарствима, на власти, они живе поред нас у комшилуку, у улазу, то су често наши најближи: мајка, отац, браћа. Кажу нам: па видиш да живимо нормално, нисмо грешници, нисмо лопови, нисмо убице, нисмо прељубочинци, зато не треба да нам причаш о Христу. Тога има врло много: вероватно да таквих људи има и више него јаросних Христових противника који хуле на Цркву. Ђавоимани је касније сам дошао код Христа и молио Га је да иде заједно с Њим и Његовим ученицима, а Христос га је послао у град да исприча шта му се десило, односно и њега је послао на апостолску проповед, на најтежу проповед у овом свету – кад човек иде код својих ближњих, у заједницу људи који су га познавали као тешког грешника, као болесника и изгубљеног човека, да сведочи о истини, о спасењу. На ову проповед Христос је Сам изашао, Он је проповедао изабраном роду, израиљском народу, и они Га нису слушали. Човеку је веома тешко да проповеда међу својим ближњима.
Нема пророка у својој отаџбини – сви знамо ову крилатицу, али јој ретко придајемо дужан значај, и у својој мисионарској делатности, у смислу да ако проповедамо Христа постоји представа о томе да мисија обавезно значи да човек оде у Папуа Нову Гвинеју и да тамо крсти пет племена и тако даље. Дакле, то је наша слика о мисији. Најтежа и често најнезахвалнија, али зато најплеменитија у очима Божијим – јесте мисија међу својим ближњим, међу оним Гадаринцима, ђавоиманим људима који ће нам говорити: ма шта нам причаш, па знамо те! То је најтежа мисија, зато што од сваког од нас захтева потпуни препород, потпуно ослобођење од свих наших грешних и демонских страсти. Исто онако потпуно као и од ових ђавоиманих који су се од бића налик на звери опет претворили у људе који су у стању да опште са својим ближњима. И ми смо исто као они данас, надахнути благодаћу Светог Духа, милошћу Бога Оца и љубављу Сина Божијег Исуса Христа, подједнако призвани да проповедамо спасоносну јеванђељску мисију. Амин.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Са руског Марина Тодић
Извор: pravoslavie.ru