Чудо је догађај који се упадљиво разликује од уобичајених ствари, – тако сам мислила, све док пре много година нисам постала нехотични сведок једног дијалога. Два дечака, стара око осам или девет година разговорали су о чудима. Њихове речи су биле толико једноставне и прецизне у својим дефиницијама. Дечаци су, расправљајући се, набрајали невероватне догађаје из свог живота: „Умало да се удавим“, „Замало да се изгубим“, “Изгубио сам крст, а онда сам га нашао”...

Они који се сећају себе у детињству схватиће: у том тренутку преда мном су се отворила два дечја срца, која су видела чудо у сваком даху свог живота и примећивала и ослушкивала све што је за њих ново. Одрасли, на жалост, губе ове способности, иако жуде за светлим догађајима, који се суштински разликују од свакодневног живота. Али ако се и догоде, да ли ће људи 21. века, навикли на богатство и спектакле, веровати у њих?

Дечаци су тада изазвали у мени чежњу за детињством, за радошћу са којом сам упознавала све ново. Свакодневно чудо нису ватромет и фанфаре, не само светли, незаборавни догађаји за цео живот, већ и тихе епизоде које помажу у јачању вере и преживљавању туге. Главна ствар је да можете да их видите...

…Грозница моје једногодишње ћерке није јењавала већ данима. Исцрпљена, могла је само да лежи. Педијатар, који је дошао на позив, почео је да нас убеђује да дете хоспитализујемо, али сам то одбила, схвативши да нам осим лекарског надзора, болница неће ништа понудити. Љут, лекар ми је ипак оставио упут за болницу и отишао.

У очају, не схватајући да ли сам исправно поступила, позвала сам кума који је био верник и замолила га да се у цркви помоле за моје дете. Еуген је одговорио да је баш у том тренутку био у цркви, где је требало да почне Литургија, и обећао да ће затражити молитву за здравље.

Изненађујуће, након отприлике пола сата, моје дете је изненада село у свој кревет и затражило пиће. Грозница је нестала. Болест се повукла.

Касније се испоставило да се тог дана на захтев Евгенија, на Литургији, током молитве, помињала и моја ћерка.

...Једног летњег дана после Литургије, мој најмлађи син и ја пожурили смо кући, али чим смо изашли из цркве, неко ме је позвао. Морала сам да застанем и кратко поразговарам са том особом.

Пут до куће пролазио је поред градилишта, које је требало заобићи, јер је било ограђено. Када смо му се приближили на петнаестак метара, приметила сам чудне покрете дизалице, која се њихала и одједном је почела да пада!

Зграбила сам сина у наручје, који је весело скакутао преда мном, и потрчала са њим неколико метара уназад. У том тренутку дизалица је већ пробила надстрешницу за пешаке, а огромна гвоздена конструкција на тренутак се зауставила, закачивши се о електричне водове, и "лебдела" над коловозом, којим се један аутомобил кретао у правцу ње – деловало је да ће пасти право на њега!

Срећом, електричне жице су на секунду задржале кран, што је мало успорило његов пад, па је аутомобил успео да се провуче испод њега. Уз страшни тресак, дизалица се срушила одмах иза аутомобила, сломивши неколико бреза. На срећу, нико није повређен.

Страшно ми је да помислим шта би се догодило да нисам имала позив још код храма, који нас је задржао неколико секунди - јер би смо у супротном, у тренутку пада дизалице, били управо испод ње.

"Па, ваш анђео чувар има посла!", - говорили су тада пријатељи, који су и сами били изненађени. Исто су ми рекли и нешто касније, када сам неким чудом преживела саобраћајну несрећу, добивши само потрес мозга и модрице.

Пријатељи су били у праву. Присуство силе која ме чува никада се није тако јасно осетило као у тим тренуцима. Али један од најтајанственијих догађаја десио се у мом животу кроз молитве Пресветој Богородици и праведном Јовану Кронштатском у данима Великог поста.

Моја ћерка и ја смо планирали путовање у село Пинега. Никада нисмо били тамо и заиста смо желели да идемо. Међутим, дан пре поласка моја ћерка се јако разболела. Добила је високу температуру, иако ништа није болело. Бринући се за своју девојчицу цело вече, уморна, села сам крај њеног кревета и почела да се молим Светом Јовану Кронштатском, који је био родом из баш из Пињешке земље, где се налазило то село.

Али у том тренутку имала сам једно привиђење: преда мном појавила се икона Богородице, од старости већ сва потамнела. На њој се једва примећивао лик Царице Небеске. Била сам веома изненађена, али сам схватила да за ћерку треба да се молим Богородици. До јутра се моја ћерка опоравила и безбедно смо стигли до Пинеге, присуствовали Литургији у цркви Свете Тројице и причестили се.

После службе приметила сам на једном од зидова цркве управо ту икону Богородице, коју сам сањала. Настојатељ храма, отац Алексије, испричао је да су ову икону у цркву донели парохијани, али не зна историју њеног настанка, и још увек није сасвим јасно какав је лик Богородице на затамњеној икони. Међутим, свештеник је приметио да је лице Царице Небеске недавно постало светлије.

Да ли је то била случајност, за мене није било толико важно, јер се моја ћерка, захваљујући молитвама Пресветој Богородици, брзо опоравила.

Било је много дивних догађаја у животу наше породице: опоравак супружника кроз молитве деце, и сигуран повратак рођака са тешког пута, и амарилис (собно цвеће) који је почео да цвета, а који смо сматрали потпуно мртвим због мраза.

Са цветом, уопште, невероватна прича. Од тренутка када се појавио у кући, никада није процветао, а затим је потпуно умро. Тако смо бар мислили. Али после низа тужних догађаја, изненада је оживео. И не само да је оживео, већ је почео да цвета, као да нас теши.

Ево таквог чуда у саксији за цвеће. Од тада, биљка нам сваког пролећа даје јарко црвене цветове. Како ово није доказ да Небо услишава наше захтеве, било да се ради о чистим дечјим жељама или сатима молитве, и одговара нам - иако сићушно, али чудо оживљеног цвећа или спасење вашег живота? Главна ствар је видети.

Олга Владимирова
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Из „Билтена Архангелске митрополије“ №1 / 2021