Живимо у ери глобалног риалити програма. Велик број људи добровољно, сами, желе да претворе себе и своје најближе у мале риалити звезде путем друштвених мрежа. Оду на одморе и не испуштају мобилне телефоне и камере из руку. Сликају се на плажи у сто и једној пози, снимају се док се возе чамцем, итд. Синоћ видим породицу како седи у ресторану, свако чачка свој телефон, само најмлађа девојчица гледа околину и ужива у храни. Али нико ни са ким не прича. Потребно је поставити фотографију обеда на друштвене мреже. Потребно је да други виде како је њима лепо. Потребно им је њихово признање.
Јасно, дабоме, да нису сви који поставе куд коју фотографију из приватног живота жељни признања и славе, можда само желе да поделе важне тренутке са драгим људима који су далеко. Или да јавно овековече драгу успомену. Кључ је у мери и мотивима. Ако се фотографија (па и текст) поставе само због гомилања лајкова, само да би нас „радио“ ендорфин јер се многима свиђамо – манимо се тога. Извор радости и среће не треба да буде у туђем признавању, други нису мерило наше среће, успеха, а нарочито не наше личне вредности и остварености. У ери презасићености информацијама, као да срећу тражимо само у подацима! Нотификације, поруке, емоџији. Треба се вратити основним стварима. Радост тражити у себи, другима, Богу, природи. Плутати на води. Смејати се са драгим људима. Осетити укус хране. Заљубити се у крајолик. Без размењене речи знати кад и како загрлити вољену особу. Задовољство и радост могу се пронаћи и током корисног рада, након добро обављеног посла још више. Чудно, али мир се проналази и кад са неким делимо и тешке тренутке. Њему олакшамо, себи можда отежамо, али осетимо да је такав терет благословен. Удахнути шумски ваздух, помазити животињу, осетити мирис траве и ходати по њој бос. Држати бебу у наручју.
Зар морамо сваки од ових светих, великих тренутака да профанишемо тиме што их постављамо да неки жири бодује наша искуства, па на основу тога да их и ми вреднујемо? Волим свој живот јер је леп, јер је Божји дар, не зато што ми други одају признање на њему. Многи не прихватају ни дивну несавршеност тренутака због којих су јединствени, па их још стављају у филтере, монтаже, бришу звукове природе и смеха и стављају неку комерцијалну музику. Светиње претварамо у производе, да другима буду допадљиве, да их други „купе“ лајком, дељењем, коментаром, чиме год. То људи чине и себи самима. Бришу ситне боре, улепшавају осмехе, смештају себе у калупе друштва. Многи то правдају зезањем, али и то "зезање" је сасвим по жељи просечног конзумента информација. Користе изразе који су најзаступљенији на мрежама, размишљају како размишља већина.
Људи више не уживају у животу, у тренуцима који пролазе, но намећу себи одговорност да буду звезде риалити програма који мисле да сами режирају. Јер тако очајнички желе да се другима свиде и да их други прихвате.
Прво треба да прихватимо сами себе. Нисмо савршени и то никада нећемо бити – бар не ако савршеност посматрамо као људску идеју, која је променљива. Што је данас лепо, сутра је ружно. Кад прихватимо себе у својој несавршености, онда треба да поставимо циљеве који извиру изнутра и иду ка Горе. И то треба разграничити: шта нам је наметнуто, а шта је заиста наше. Наметнута је визија жене са савршеним облинама као једине «праве» жене. Наметнут је богат мушкарац као једини «прави». Унутар нас може потицати циљ да будемо здрави и тако изгледамо, да будемо вредни и имамо основну материјалну сигурност. Не због других, но због нас самих и посредно због ближњих.
Живот је кратак, обични трен. Треба живети, уживати док траје, држати се смисла и у лепим и у тешким тренуцима. Онда ће човек бити задовољан. Смисао, пре туђег (не)прихватања. Борити се за смисао, а не за краткотрајну срећу. А јурцање за туђом идејом среће је каскање магарца за шаргарепом која стално измиче, док је око њега довољно траве за испашу ...
Марко Радаковић
Извор: avdenagom.blogspot.com