Спасење је стицање благодати, оне невидљиве силе Божије, чијим дејством се преображава људска душа. У благодати је увек све ново, она је неисцрпна, као Само Божанство. Благодат открива човеку много тога, али и суштински три виђења.
Прво је виђење света Божанског, који за њега постаје унутрашња очигледност, и унутрашње виђење овог света никада не представља две исте и истоветне слике. Благодат открива духовни свет увек као нешто ново и неочекивано у различитим димензијама и дубинама. Ово виђење нема материјалне форме, боје и обрисе, али то истовремено није празнина као неки бездани вакуум, није метафизичка тама у којој се човекова душа губи – то је свет других димензија који се души открива као невидљива светлост, која се ни по чему не може поредити са физичком светлошћу, с одблесцима пламена или зрацима сунца.
Друго виђење јесте виђење човекове сопствене душе, унутрашњег бездана. Благодат човеку открива сопствену душу у њеној развраћености грехом, у гноју страсти, у њеном дубоком паду. Само виђење греха представља почетак исцељења. Овде постоји чудна и несхватљива антиномија: благодат погледу човека открива тамно дно његовог срца где се као змије мигоље страсти и истовремено душу чини све лепшом као да скида с ње прљаве рите и облачи је у белу свечану свадбену одећу.
Треће виђење које даје благодат јесте виђење света који нас окружује. Човек у свету види исто што и у својој души – отпадање од Бога и трагове изгубљеног раја. И он почиње да воли овај пали свет, али сада већ другом непристрасном љубављу, сједињеном са жалошћу, с болом због тога што су људи сами себе бацили у море страдања, што су глуви за позиве Бога. Благодат човеку открива трагедију света, он спознаје Божанску љубав коју свет не прима. Благодат открива човеку да је најстрашнија несрећа незнање Бога и вечна смрт, зато човек почиње заиста да састрадава онима које је раније сматрао својим непријатељима.
Благодат увек твори ново. Међутим, Божије откровење је било дато Цркви и зато Тајне, богослужења и молитве имају своју форму која се усталила у току векова. И овде је опет присутна антиномија: у истим формама Тајни обреда и молитава човек треба и може да налази нов садржај, пошто су обреди симболи који човека укључују у свет бесконачног, где нема граница и међа духовном усавршавању.
Узмимо пример: човековом погледу небески свод изгледа као ограничени хоризонт, то је као нека плава сфера или кристална купола која крунише земљу; ипак, у стварности небо није само безгранично у својим дубинама, већ је увек и непоновљиво за човека. Ако хришћанин буде пажљиво читао црквене молитве сваки пут ће откривати у њима нешто ново и раније непознато, проницаће у њихов смисао, доживљаваће другачије сваку реч; чиниће му се да први пут чита молитву коју одавно зна напамет. Управо зато су неки од светих отаца и називали молитву стваралаштвом, само што је то нарочито стваралаштво, усмерено не ка споља, већ ка својој сопственој души.
Молитва је везана за напор. Наше лењо тело и страсна душа јој се противе. Често ова борба бива напета и мучна, човек се супротставља својој палој природи, свету који излази из њега кроз помисли и замамне слике, и демонским силама које уз допуштење Божије муче човека, испуњавају његово срце тугом, нејасним страхом, мржњом, а понекад га доводе до стања потпуне изнемоглости.
Да би се човек пажљиво молио потребан је подвиг сличан бескрвном мучеништву. Овде поново постоји антиномија: у молитви се спајају бол и радост, борба и мир, труд и утеха. Молитва је својеврстан испит који човек полаже показујући самим тим какав је заиста његов живот. Међутим, подли људски егоизам жели да добије награду без труда и лукави човеков разум се слаже са страстима – да превари Бога. Ово се дешава неприметно. Човек престаје да схвата да молитвене речи добијају животворну силу када се осмишљавају умом и доживљавају срцем.
Плотском човеку је много лакше да се моли расејано, у полудремежу и он почиње да замењује молитву као стање душе простим изговарањем молитвених речи. Овде долази до распада воље, разума и осећања који су сједињени у пажљивој молитви. Разум бива испуњен помислима, као нечистим животињама које нико не истерује из куће, срце постаје глуво за молитву, стврдњава се као камен на којем од молитвених речи не остаје ни трага. Воља се искључује из разума и срца, постаје попут ослабљене струне, која не може да пусти звук. Између човека и Бога подиже се неки невидљиви зид. Човек почиње да мисли да читање одређеног броја речи чини молитву и жури, као ка коначном циљу, ка последњој речи – „амин“.
Уколико се таквом човеку каже да се не моли, већ вара себе и Бога, он ће се увредити и чак неће схватити због чега га прекоревају. Суштина фарисејства је спољашњи ритуал без духовног садржаја, благочестива поза уз празно срце. Човек постепено заборавља благодатна стања која је доживео у прошлости. На молитву почиње да гледа као на неки спољашњи посао, као на јарам који треба да носи, као на данак који мора да плати. Овај данак постаје број прочитаних страница. Светлост молитве у човеку се гаси, уједно му духовни свет постаје далек.
Често се нерелигиозни људи чуде због чега неки верници, православни хришћани, који редовно иду у храм практично не мењају набоље, већ остају исти, са свим својим недостацима и пороцима. Најчешће се то дешава управо зато што су ови хришћани угасили сопствену молитву, што су је заменили само неком словесном формом као шуштањем сувог папира. Уколико таквог човека питате за шта се моли тешко да ће моћи да одговори. Он чак не улаже ни онај мали напор који је потребан да би се схватио смисао онога што чита или чује, а да не говоримо о духовном доживљавању. Дешава се да се човек кад заврши молитвено правило не сећа да ли је управо прочитао јутарње или вечерње молитве.
Овде се крије нарочита опасност за свештенослужитеље. Они морају да читају молитве „по поруџбини“, без обзира на заузетост, умор, своје душевно стање, зато је за њих велика саблазан да прочитају молитву не укључивши се у њу како треба, не доживевши је срцем. Управо зато се од свештеника и тражи неупоредиво већи подвиг, да унутрашње увек буде спреман за молитву, да сваку требу испуњава као дело од насушног значаја.
Обично они који се моле немарно и расејано исто тако немарни постају и у односу на испуњавање заповести Божјих, морална страна хришћанства као да престаје да постоји за њих. Они престају да виде и да осећају своју греховност. Слаби молитва – слаби и покајање, а за њим и духовни живот. Човек који за време молитве код куће или у храму стално размишља о својим помислима или стварима из свакодневног живота по завршетку службе или правила задовољно говори себи: „Помолио сам се“, уопште не помишљајући да је стајао пред Богом као мртвац.
Често лажна фарисејска молитва развија код човека нарочиту гордост, он почиње да прекорева и учи друге као да је на то стекао право. И у свом животу овакви лицемерни „молитвеници“ бивају увредљиви, раздражљиви и зли, због чега неверујући видећи то говоре: „Иде у цркву, а живи горе од нас.“ Ови људи не схватају да су одавно престали да заиста буду у цркви. У храму стоје само њихова тела као мртвачки ковчег душе, а ум је закопан, погребен у световним бригама. Они су погружени у своја маштања и планове, глуви су и слепи за оно што се заиста дешава у храму, срце оваквих људи је затворено за благодат која снисходи за време богослужења. Тачније, они виде само љуску храма: како је храм уређен, ко је од познатих данас дошао на службу, како су се обукли; прилазе да их поздраве, да им саопште и сазнају новости, разгледају лица, љуте се што их је неко гурнуо, што појци немају слуха, и затим излазе из храма уверени да су се помолили и платили данак Богу. Ово стање духовног самозадовољства и лицемерја се може назвати малограђанским фарисејством.
Међутим, постоји и други тип људи који желе да се моле, али се њихова молитва расипа као кућа од песка; они напрежу силе, али не чују сопствену молитву слично као што звуци гласа не продиру иза гвоздених врата тамнице. То су људи који су испунили своју душу и сећање спољашњим, као што се стварима испуњава простор соба, тако да човеку постаје тешко да се креће и да дише. То је култ знања, то је прекомерно гутање информација када ум постаје дебео и тром, као тело прождрљивца, као утроба Гаргантуе који је гутао све што се налазило на његовом огромном столу.
Овакви људи живе у свету сакупљених информација, непотребних и несистематских. Ум губи своју снагу покушавајући да обради овај материјал, који испуњава човеково сећање и гуши његове стваралачке способности, али он готово сав остаје мртва руда. Душа гушећи се у гомили спољашњих знања не може да се вине изнад земље. Земља је стихија научника, они могу да расуђују о Богу, али када покушају да се моле најчешће се претварају у некакве беспомоћне астматичаре.
Други култ је култ емоција и доживљаја. То су они људи који се баве уметношћу. Они живе у свету својих машти и уобразиље. Њихово срце испуњено страстима такође је глуво за молитву. У храму су уроњени у своје снове. Жале због тога што у богослужењу има мало ефеката. Служба им изгледа као нешто туђе и веома досадно. Понекад се лате да сачине сопствену молитву – онако као што други пишу стихове, али убрзо долазе до закључка да је у позоришту душевни живот много интензивнији, разноврснији и ефектнији.
Трећи култ је култ насладе на нивоу опажаја; у овој области преовлађују жудња за сексом и крвљу. Овакви људи не губе само свој духовни, већ и душевни лик. О овој врсти људи нема смисла овде говорити. Поглед свиње је увек уперен у земљу. Међутим, невоља је у томе што ови људи често себе сматрају хришћанима. Шта рећи о њиховој молитви? Они се моле тек онда када падају са стене или када открију да имају рак
Апостол Петар је рекао: ево ми смо све оставили и кренули за Тобом (Мт. 19, 27). Оставили смо све – односно, земаљске обичаје, законе, представе и знања, оно што свет даје својим синовима; оставили смо све – односно своје људске помисли и жеље. Ићи за Христом значи ићи путем молитве који пролази кроз људско срце. Зато заиста могу да се моле само они који попут апостола могу да кажу: ево све смо оставили и кренули за Тобом. Молитва је смрт и васкрсење. Ко не умире за свет не може да васкрсне за вечност. Ко се није одрекао себе не може да пронађе себе.
Архимандрит Рафаил (Карелин)