Све се постиже молитвом, ћутањем и љубављу. Да ли сте разумели какве су последице молитве? Љубав у молитви, љубав у Христу. То је оно што пружа стварну корист.
Што више будете волели своју децу људском љубављу - а она је често патолошка, то више ће се деца запетљавати и понашање ће им бити негативно. Када, међутим, љубав међу вама родитељима и ваша родитељска љубав према деци буде хришћанска и света, онда нећете имати никаквих проблема. Светост родитеља спасава децу. А, да би се то догодило, треба најпре божанска благодат да делује на душе родитеља. Нико се не посвећује сам од себе. Сама божанска благодат ће потом просветлити, загрејати и оживотворити дечије душе.
Често ми људи телефонирају и из иностранства и питају ме за своју децу, као и за друге ствари. Данас, ето, позвала ме је из Милана једна мајка и питала како да се опходи према својој деци. Рекао сам јој следеће: “Моли се, а када затреба, говори деци са љубављу. Више се моли, а њима упућуј мало речи”. И иначе је потребно много молитве, а мало речи у односу на све.
Не треба да будемо досадни ближњима, него да се тајно молимо, а потом да са њима разговарамо. Тако ће нам Бог, унутар наше душе, потврдити да ли су други прихватили наше речи. Ако нису, нећемо даље говорити. Једино ћемо се тајно молити. Јер, ако и даље будемо говорили, само ћемо бити досадни и изазваћемо реакцију и отпор других, а понекад и њихово негодовање.
Стога је боље преко тајне молитве тајно упућивати реч срцима других него гласно њиховим ушима. Још сам јој додао: Слушај шта ћу ти рећи: моли се, па тек онда говори. Тако се понашај према својој деци. Ако им стално будеш давала савете, бићеш им досадна, а кад поодрасту, имаће осећај да их на неки начин притискаш. Радије, дакле, изабери молитву. Говори молитвом. Говори Богу, а Бог ће онда говорити у њима.
Другим речима, не треба да саветујеш своју децу тек тако, помоћу гласа који она чују својим ушима. Можеш и то да радиш, али пре свега треба да говориш Богу о својој деци. Говори отприлике овако: “Господе Исусе Христе, просветли дечицу моју! Ја их Теби поверавам. Ти си ми их подарио, али ја сам слаба, па не могу да их доведем у ред. Стога Те молим: просветли их!” Бог ће им на Свој начин говорити, а деца ће, опет, рећи: Ох, није требало да ожалостим маму оним што сам урадио! То ће излазити из њих самих, благодаћу Божијом. То је савршени пут и савршени начин.
Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити у детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај - и све ће ући на једно уво, а изаћи на друго. И, на крају ће испасти неки облик притиска. У том случају, када дете одрасте, оно почиње да пружа отпор, тј. да се на неки начин свети оцу и мајци који су га притискали. За разлику од тога, једно је савршено - да детету говори христолика љубав и светост оца и мајке. Зрачење светости, а не људски напор, чини децу добром децом.
Када су вам деца позлеђена и рањена због неког озбиљног питања, не дозволите да на вас утичу њихове реакције и ружне речи. Она, у ствари, не желе тако да се понашају, али кад им је тешко, не могу да поступају друкчије. Касније се кају. Но, ако се ви изнервирате и наљутите, бићете једно са нечастивим и он ће се поигравати свима вама.
На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божију на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у васпитању и науци Господњој (Еф.6,4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите приметити супротне резултате као последицу притиска!
Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на своју децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог!
Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају Цркву и све друго, јесте притисак који су на њих вршили “добри” родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе “добре” хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску, и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде 16, 17 или 18 година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет.
Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, или да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно... На тај начин ништа не бива. Но, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте.
Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове околине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању; добро имаш у себи, живиш њиме. Не напрежеш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот.
Старац Порфирије Кавсокаливит