Патријарх Иринеј устоличен је у јануару 2010. након смрти патријарха Павла, који му је био близак пријатељ. Његов животни крст био је да својом усрдном молитвом, скромношћу и смиреношћу решава најтеже изазове са којима је Црква била суочена“, додали су најближи сарадници патријарха Иринеја.
Отишао је са Косовом и Метохијом у срцу и души, а наша јужна покрајина била је управо разлог због чега је 2013. године био једини патријарх српски који је икада говорио у УН. Као први међу једнакима носио је велики терет положаја СПЦ, не само на КиМ, већ у Северној Македонији и Црној Гори.
Био је предан Србији и српском народу, борио се да заустави раскол у СПЦ, зато је више од 20 пута ишао у Америку, позивао на јединство и заједништво.
Према речима његових сарадника, као поглавар СПЦ „брод српске цркве” носио је на најбољи могући начин мудрошћу, смиреношћу и сталоженошћу и у тешким временима. Волео је малог и обичног човека, увек је налазио лепу реч за свакога, а нарочито за онога ко је био потиштен и тужан.
Патријарх Иринеј примио је монашки завет и посветио се служењу Православној Цркви у веома тешком периоду по завршетку Другог светског рата. Као професор и ректор уложио је велики напор да се обнови Призренска богословија. Као епископ нишки потпуно је био посвећен духовном учвршћивању верника, а велики успех остварио је и повећаним бројем образованих свештеника...
У спомен Патријарха Иринеја
Овај дан обележава се и у руским медијима. Алексеј Сергејевич Гладков, филолог и публициста, на страницама "Руске народне линије" пише:
Огроман је допринос Патријарха јачању руско-српског пријатељства и црквених веза, као и сталну подршку Русији, која је добила посебну вредност почетком периода санкционих притисака и информативне кампање против наша земље. Он је савршено разумео Русију, руски народ и руску душу, поставши велики и искрени пријатељ наше Отаџбине и Руске Цркве.
Често се сећам дана када сам имао част да га видим лично, тог изузетног београдског дана, 14. октобра 2017. године: крсне славе у храму Покрова Пресвете Богородице и службе коју је предводио Патријарх Иринеј. Још увек се до детаља сећам невероватне атмосфере која влада у храму препуном људи, топла и домаћа, када се на несхватљив начин осећате као да сте на правом месту и када заиста желите да време стане. Управо такви тренуци се памте за цео живот и постају тема честих прича, јер је то иста, узбудљива, не увек у оквирима рационалног разумевања, права радост коју желите да поделите са свима.
На крају службе, као и сви присутни, стрпљиво сам чекао да дођем на ред да приђем Патријарху да добијем његов благослов, и после чекања угледах пред собом његов чист и светао поглед, у чијој дубини је колосални Одразила се духовна снага и љубав према свима који су га покретали, према људима, према свима, без изузетка, као да су породица, највреднији и најдражи на свету. Ово се вероватно не може увек објаснити речима, али у једно сам потпуно сигуран: вероватно ћу увек памтити тај светли тренутак.
Патријарх Иринеј ће заувек остати у сећању људи као мудри пастир који је несебично служио Богу, народу Србије и Цркви. Био је невероватан човек, скроман и несебичан, прави отац за свој народ, брижан и праведан. Не, није умро, само се вратио кући у рај. Вечна успомена!
Животопис Патријарха српског Иринеја
Дана 27. августа 1930. године благочестиве родитеље Здравка и Милијану Гавриловић из села Видове код Чачка - и са њима сав род српски - Господ је благословио рођењем мушког детета које је на крштењу добило име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а после Гимназије у Чачку и Богословију у Призрену. Затим дипломира на Богословском факултету у Београду. По завршетку војне службе постављен је за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра 1959. године у манастиру Раковици од стране Патријарха српског Германа прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. На дан Свете Петке исте године у цркви Ружици на Калемегдану је рукоположен у чин јеромонаха.
Док је као професор службовао у Призренској богословији упућен је на постдипломске студије у Атину. За управника Монашке школе у манастиру Острогу постављен је 1969. године, одакле се враћа у Призрен на место ректора славне Богословије. Са те дужности је 1974. изабран за викара Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. За Епископа нишког изабран је 1975. године. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 22. јануара 2010. године изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Патријарх српски Иринеј упокојио се у Господу 20. новембра 2020. године у Војној ковид болници „Kарабурма“ у Београду.