Времена су таква да нам је потребна заиста подршка свима од свију, да бисмо се одржали као народ Божији, као људи достојни тог имена. Пре рођења нико нас није питао хоћемо ли се родити у српскоме народу, у коме другоме, у овој раси и од ових или оних родитеља, то од нас не зависи. Али, браћо и сестре, од нас зависи и Бог очекује да се у овим приликама и неприликама владамо и понашамо као људи. Учени од својих светих предака и речју, и примером, шта то значи, јер вера православна никако није само једно знање које може да се научи и овако говори и пише, него вера којом се живи и поступа и у дому и на улици и у борби и у слободи и свагда.

Дакле, увек човек може да поступа као човек, а може да поступа и као нечовек, јер је човек слободно биће, и Бог му је даровао и разум и срце, осећање и вољу и слободу за добро. Светило наше вере – Свети Василије Велики, у четвртом веку, поучавао је тадашње вернике, поучава и нас поуком која важи и за оне што ће доћи после нас, и каже: Оно што разликује човека од нечовека, што разликује светог од грешника, то је ово: добар човек употребљава на добро оно што му је Бог даровао на добро. А зао, грешан човек употребљава на зло оно што му је Бог даровао на добро. У томе је сва разлика између раја, блаженства вечнога, и пакла, муке вечне.

Трудити се, дакле, браћо и сестре, у свим приликама и у свим околностима да будемо дорасли своме времену, да будемо добри ученици својих учитеља, светих наших предака, па ће нам онда доћи благослов Светог Саве и свију мученика и свештеномученика, када изађемо и ми пред лице Божије да нас Он позна као своје верне и мудре управитеље и слуге. Да се не постидимо ни пред прецима нашим, који су живи пред Богом Живим, и да се не постиде они од нас, ни сада, ни кад изађемо пред њих.

Никада није било лако бити човек међу људима. Богу се молимо за све, јер смо сви од истих предака и имамо сви веру да ћемо изаћи пред лице Божије, да нам Он плати по делима нашим. Богу се молимо да ово што нас је снашло, од оног бомбардовања нељуди и ратова, и сада што сналази нас у Србији и на Косову, да мимоиђе сваки народ у свету. Да ви млађи, и ова деца, проживите живот у мирнијим и достојнијим приликама на овој земљи.

А кад са ове земље пођемо, да пођемо са свешћу да смо били и остали људи Божији. Господе, Свети Саво, и сви свети мученици и новомученици, помозите свима, па и нама. Пут Богу и Царству Небеском никад није био лак и Христос нас поучава да уђемо уским путем, на уска врата, који води у живот вечни, а мало их је који га налазе. Како су широка врата и широк пут што воде у пропаст духовни и морални. То нека буде, браћо и сестре, моја поука и мени и свима нама и свим људима добре воље у свету.

Није лако у овоме свету никоме, у овоме свету који сав у злу лежи и на то нас Господ опомиње. Мене су гонили и вас ће гонити и апостол Павле опомиње нас, подржава и каже: „Ако с Христом страдамо с Њим ћемо и царовати, ако Га се одрекнемо и Он ће се нас одрећи, ако с Њим умремо, с Њим ћемо и живјети.” То је наука и светих апостола и свију светих и рода нашега и свега света, оних који знају веру Христову. Али је знају као живу, њоме живе, њоме поступају и владају се.

Господе разапети, у страдању умрли Који си у слави васкрсао трећег дана, помози нама да се одржимо у овом свету онако како ваља да би опстали биолошки, а поготово морално и духовно. Помози нам, Господе, кад изађемо преда те, да нас Ти познаш и признаш као своје верне слуге и слушкиње.

Патријарх српски Павле