Смрт- то је само магновење

На себи сам искусио прозорљивост оца Гаврила. Једнога јутра добио сам неко гушење и болове у пределу срца. Када је бол прошао, кренуо сам код старца.

Погледао ме је и рекао: „Сви се ви бојите смрти! Смрт - то је ништа, то је само магновење, прелазак у вечни живот. Човек не успе ни да затвори очи, а већ му се отварају духовне очи и види своје тело и мисли - зашто бих и био у телу, тако је добро без њега!“

Одговорио сам му: „Видео сам толико смрти у свом животу, да уопште немам страх од тога„. Насмејао се и рекао ми: „А знаш ли да си једном ногом већ тамо?“ Задрхтао сам: „Ви сте нешто приметили?“ „Ето видиш„, насмешио се старац, „ти си се уплашио. Човек, који учини добро, тим је за корак ближи Господу, а онај који чини зло, иде корак уназад. Целог живота ми се пењемо и спуштамо. Живите на начин који би вас увек приближавао Богу“.

Господ долази

Увек сам мислио да отац Гаврило има неко духовно образовање, био је тако мудар. Но он није завршио ни пет разреда - како је могао толико да зна!? Једном је лежао и разговарао са нама и ми смо били веома срећни због тога што причамо са њим. Одједном је заћутао, устао и подигао руке према икони Спаситеља и лице му се променило. Чинило ми се да није присутан.

Упитао сам матушку шта се дешава са њим, а она ми је рекла да ћутим. Старац је тако стајао неких петнаестак минута, гледао у икону, а затим се прекрстио и рекао: „Господ долази! Цела васиона дрхти пред Њим. Ближи се крај овог материјалног света. Људи мисле да су то приче за малу децу и да ће овај свет трајати вечно. Не, ускоро ће овоме доћи крај! И ви ћете бити сведоци тога“!

Питали смо се шта ли је то видео старац, а он је наставио: „Најважније је испуњавати Божије заповести. Волите једни друге, волите ближње! А ја ћу вашу љубав принети Богу“.

Чудо

Неколико дана пре смрти старца Гаврила, решио сам да узмем крв на анализу. Када сам му то рекао, питао ме је за шта ми то треба. Објаснио сам му да треба да проверим хемоглобин и урадим још неке анализе. Он је одговорио: „Не, то није потребно. Мене не занима тај ваш хемоглобин!“ Узео сам га за руку и рекао да ће ме Бог казнити уколико му се нешто деси. Тражио сам да то урадим. „Ако ће Бог да те казни због тога, ево, узми колико хоћеш!“, рекао је старац. Узео сам крв и нисам ни слутио да ће се десити чудо.

Обично за налаз узимамо око 10 мл крви. Мој колега је узео узорак и однео у Тбилиси. Међутим, бочица му је испала, отворила се и крв се просула, а унутра је остало око 2 мл крви. У лабораторији су ме уверили како је то довољно и узели крв на анализу.

Следећег дана отац је имао проблема са брухом, и ја сам покушао то да средим, али се опет вратило. Убеђивали смо га да се оперише. Одбио је рекавши: „Са дванаест година сам кренуо Твојим путем, Господе, уморан сам! Узми моју грешну душу, не могу више!“ Рекао сам да ћу све што је потребно донети у келију и да ћу га ту оперисати. Он се захвалио и рекао да то не жели. Отишао сам са суморним мислима: еутаназија је грех, али када не помогнеш човеку и то је такође „еутаназија“.

На повратку сам дошао код патријарха Илије. О свему ме је подробно испитао и благословио да не радимо ништа, по старчевој жељи, јер ако се деси да не преживи, то неће бити моја кривица, него Божија воља, а и сам старац је рекао да је уморан.

Ускоро су ми јавили да је старац Гаврило у тешком стању. Када сам стигао, старац је лежао и посматрао икону светог Николаја Чудотворца, не скидајући поглед са ње. Питао сам га да ли га је нешто узнемирило. Није ми ништа одговорио. Увече је дошао владика Данило и прочитао молитву за исход душе. Када је завшио молитву, отац Гаврил се насмешио, тело му је задрхтало и срце је престало да куца. Отишао је.

Неколико година касније позвао ме је колега и рекао да су нешто сређивали у лабораторији и да је пронашао бочицу у којој је била крв старца Гаврила, узета четири године раније. Рекао ми је: „Знаш, та крв… та крв је као свежа!“ Желео сам то да видим. Заиста, крв је изгледала свеже, није се згрушала, скорила, није се разложила. Узео сам једну кап у шприц, направио размаз и однео у лабораторију. Анализа је показала да је све нормално!

Када смо им рекли да крв стоји у бочици четири године нису нам поверовали. Ни сами нисмо знали на шта смо наишли. Однели смо узорак начелници катедре за патологију. Она је погледала и рекла да никад у животу није тако нешто видела. Предложила је да дамо анонимно узорак на Институт за трансфузију крви, да видимо шта ће они да кажу. И отуда је стигао исти одговор - све је нормално, само незнатно смањена величина крвних зрнаца.

Отишао сам код патријарха и рекао му шта се догодило да крвљу старца Гаврила. Патријарх није хтео да жури. Рекао је да се још мало сачека са налазима: „Бог ће знати шта је то. Немојте да баците ту крв, ставите је у земљу гдје је сахрањен и упокојени„. Тако смо и урадили. Закопали смо бочицу у гроб стаца Гаврила. Тамо су се већ дешавала чуда и људи су долазили из свих крајева Грузије односећи са собом освећено уље и земљу са старчевог гроба.

Господ вас никада неће оставити

Отац Гаврило нам је причао како је постао познат у Грузији када је 1965. године, у време гоњења од стране комуниста, спалио Лењинов портрет. Спалио га је изговарајући: „Господе Исусе Христе, идем к Теби!“

„Одвели су ме у полицију, одузели ми иконе. Хтео сам да се помолим и видим метлу у углу. Изломим штап од метле, направим крст, ставим га у угао и почнем да се молим. Кад је чувар то видео ушао је и однео ми крст. Наљутио сам се, раширио сам руке и рекао - Ја сам крст! Рекао ми је да сам луд.

Послали су ме у психијатријску болницу. Дошли су да ме ошишају и обрију. Рекао сам им да сам монах. „Ти си народни непријатељ“, рекли су ми и један од њих је кренуо ка мени. У том моменту помолио сам се „Мајчице Богородице, како је воља Твоја нека тако буде!“ Одједном се човеку укочила рука. Други је узео машиницу и рекао да ће ме он ошишати. Нагнуо се ка мени и укочио се у том положају. Тако сам ја ипак остао необријан и неошишан!“

Занимљиво је да је на старчевом картону био уписан број 666 (видео сам га својим очима!). Ускоро су га пустили, како је и сам предвидео, говорећи: „Кроз седам дана и седам сати, доћи ће архангели Михаил и Гаврил и ослободити ме“. Баћушка је често потом говорио: „Господ вас никада неће оставити! Могу да вас гоне, али ће Бог увек бити са вама!“

Какве смо птице - такав нам је и кавез

Једном сам упитао о. Гаврила: „Оче, ето, Ви се молите за оне на власти. Али ако ја не волим председника, моја ће молитва бити неискрена?"

Осмехнуо се: „Ко је у твојој кући најмањи и највољенији?" Рекао сам да је то мој син, Николај. „Молиш ли се за њега?“, питао је. Рекао сам да се молим. Питао је да ли се молим и за родитеље, за суседе, за све добре људе. Одговорио сам потврдно. „Како те није срамота! За све се молиш, а нећеш за председника! Увек ће искрена бити молитва, ако она гласи: Боже испуни његово срце добротом, а ум мудрошћу! Моли се том молитвом и имаћете доброг председника. Сви ви желите да вам заступница буде света царица Тамара, а заштитник свети Николај. Неће моћи - какве смо птице, такав нам је кавез. Искрено се молите Богу и Он ће вам дати само најбоље!“ Такав је био наш свети старац.