Једног лепог поподнева прођаше Господ са својим Апостолима сву Галилеју учећи и исцељујући народ, проповедајући народу жељном истине, жељном живога Бога.

Пролазећи тако поред Галилејског језера угледа Господ два магарета, једног великог и једног младунца, како пасу траву поред језера; власник их је оставио завезане за оближње дрво. Господ приђе да помази магаренце, своје створење, кад чу глас из магарета: „Господе, мој мили и благи, хвала ти на постојању моме, али што ме не створи као камилу, па да јездим пространствима и пустињом, будем јак и крепак и да ме сви милују и хране? Што ме не створи као коња, да ме јашу владари, витезови и пророци и шеици, да се диви народ мојој лепоти, да и у песмама будем опеван,  него ме створи као магаре, да ме сви туку, да подносим несносне врућине и тежину терета коју са муком трпим? Мука је велика бити магаре, Господе".

Господ нежно и са љубављу погледа своје створење па рече: „Магаренце моје мило, створење моје најслађе, изабрах те међу свим створењима, да се на теби пројави слава Божија, на твом малом младунцу које ће ме носити једног дана све до Јерусалимскога храма. Носиће Цара над Царевима, живога Сина Божијега живога Бога Оца, носиће мене вашега Творца и владара света. Е, да ли такву славу примише камиле које језде пространствима носећи богаташе и владаре све у злату и кадифи, е, да ли се такве славе удостојише коњи врани носећи ратнике песнике и земаљске цареве у песмама опеване? Удостоји се скромно и слатко магаренце које подноси жегу напорног дана, терет и муку, батине и псовке, да на њему буде Принц принчева и Цар царева, и да се на њему покаже Слава Господња. Јер ја волим скромност и скромне, које подносе терет и муку свакога дана жртвујући се из љубави за своје ближње - своје најмилије, за своје породице и на таквима и у таквима обитавам, заједно са мојим Оцем и Духом Светим. Једнога дана ћу и ја узети свој Крст и поднети жегу и врућину, муку, поруге и смрт ради спасења света, моје мило магаре, али ћу после три дана устати из мртвих и учинити све новим."

Рекавши ово Господ помази и пољуби магаренце и настави пут ка Капернауму са својим Апостолима који су га пристигли у тренутку када се растајао са магаретом, не питавши га зашто то чини. И заиста, речи Спаситељеве се испунише: једнога дана по Лазаревом васкрсењу, Господ је ушао у свети град Јерусалим на малом магарету, као што је и обећао, док је народ простирао палмино лишће и цвеће по путу говорећи: „Осана Сину Давидовом, благословен Онај који долази у име Господње".

Теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић