Прве недеље септембра традиционално се молимо за цео свет, о бескрајно лепом чуду које се свакодневно дешава пред нашим очима. Заслепљени и помућени умови концентрисани на сопствене проблеме и мисли не дају људима прилику да се радују, да осећају дивљење свему око себе.

На свету живе милиони птица, и свака од њих има свој јединствени карактер. Нећете наћи на земљи ни два цвета која се потпуно исти. Где год да погледамо - у дрво, мрава, ласту или бубамару - сви нам проповедају о бескрајној мудрости Створитеља. Довољно је само посматрати своју кућну мачку и да поверујете у Бога.

Како ствари које су створиле људске руке могу да се упореде са снежним планинским врховима, ћилимима пољског цвећа, задивљујућом уметности небеских излазака и залазака сунца, мистериозним обрисима облака или бескрајном лепотом звезданог неба. Господ нам је дао овај свет не да бисмо га дигли у ваздух, распарчали, унаказили, уништили својим егоизмом и неутаживом чежњом за насладом.

Дао нам га је да бисмо са светим трепетом и страхопоштовањем сачували ову лепоту. Владати светом у библијском смислу те речи значи служити му с љубављу и осећањем одговорности пред Богом. Али уместо да буде мудар и вредан власник на овом свету, човек је постао његов мучитељ и убица.

До чега је дошао човеков изопачени разум? До насилног товљења животиња и борби бикова, поља засута хемикалијама, језера прекривена нафтом и отпадом, и хиљаде птица и звери које пате због људске окрутности и похлепе. Али на крају крајева, и они осећају бол баш као и ми; такође се плаше смрти, доживљавају стрес, пате од депресије и малодушности. Како су људска срца постала толико камена и неосетљива!

Веома се дивим оним људима који у овом тешком и страшном ратном времену налазе снаге и храбрости у себи да брину о напуштеним кућним животињама; људи који упркос бомбардовању остају да испуњавају своју људску дужност у склоништима за животиње и зоолошким вртовима, бринући се о осакаћеним и болесним створењима Божијим. Бог нас гледа очима ових несрећних четвороножних страдалника. Колико има људског у овим очима. А колико суровости има у људима који су заборавили своје људско достојанство.

Свето Писмо нас учи да сва творевина стење и мучи се, са надом и чежњом чекајући обожење синова Божијих. Њена нада је да заједно са људима уђу у Царство вечне лепоте и радости. Сигуран сам да Бог неће заборавити ове страдалне очи наше мале браће, нити ће заборавити сурова, варљива срца људи који су постали гори од демона.

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука (Коваленко)
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског: Н. Животин
Извор: orthochristian.com