Господ је створио човека за радост - да би пребивао у Божјој љубави, доброти и милости. То је оно што нам природно долази. Али, грех је дошао на свет и све преокренуо: зло је постало саставни дeо нашег живота. А зло је одсуство добра. Од тада су човеку лакша зла дела, а врлина делује као огроман терет.
Па ипак, морамо да се сетимо да ми сами, бирајући између добра и зла, бирамо, а тај избор је најчешће рационалистички и по правилу у корист греха. А, онда се, на наше несавршености, намеће добар импулс за помоћ. Почињемо да размишљамо: пошто сам учинио добро дело (које је можда добро само у нашим очима), онда би људи око мене требало да ми одговоре на исти начин. Да, заиста, Свето Писмо каже:" Како хоћете да чине вама људи чините и ви њима онако и што посeјеш то ћеш пожњети". Али, то уопште не значи да међу људима треба успоставити тржишне односе ради размјене добрих дела.
Чинити добро требало би да буде природно као и јести и пити. Не би то требало схватити као херојство. Али, данас је дошло време за милост, која се не мери снагом љубави према људима, већ степеном спремности да жртвујем своју удобност: „Помоћи ћу, али само онолико колико ми буде згодно. А ти, комшија, са почастима прихвати моје добро, иначе више нећу помагати “. Али, ако се „напрежете“ да бисте заузврат добили нешто од Бога, себе или других, то се претвара у рутински посао у којем не долази у обзир тежња ка спасењу.
Реч Божја је несумњива: заиста оно што посeјете пожњећете. Али, није чињеница да ће вам се добро вратити од особе којој сте учинили ово добро дело. Често, једноставно не примећујемо добро које се дешава због нас: дали су нам место у метроу, поздравили су нас, насмeјали су нам се, љубазно смо били услужени - све то узимамо здраво за готово. Навикли смо да високо ценимо своја добра дела и потцењујемо дела других. Просјаку смо дали сто рубаља и очекујемо да нам Бог отвори рачун у банци. Али, наша добра дела треба да нас промeне, врате у природно рајско стање. О томе треба да размишљамо, а не о ономе што нам други нису дали.
„Комшија ми није помогао, али требало је“ - овај лажни став је веома популаран. И нико нам ништа није дужан. Ако вам је потребна конкретна помоћ, направите листу, објавите оглас на мрежи и питајте: „Ко може да помогне?“ Сигуран сам да ће се љубазни људи одазвати вашем позиву. Али, немојте чекати да људи сами схвате вашу потребу.
Па како је исправно, с којим мислима помоћи комшији? Псалмопојац Давид је то добро рекао: "Не нама, Господе, не нама, него Имену Твоме дај славу, због милости Твоје и истине Твоје" (Пс 113, 9). То значи: усмери своја сва добра ка Богу.
Човек, који искрено помаже људима, не може бити „искоришћен“. Он нема контрадикције између стварних осећања, намера и манифестација ових осећања, односно дела у односу на другог човека. Ако ви будете искрено помагали, спољне околности, какве год оне биле, неће бити застрашујуће.
То се не може рећи за некога ко замишља нешто о себи и почиње да чини „добро“ из сујете и поноса. Таштина није само дивљење себи пред огледалом. То је кад стојите испред огледала и грдите, понижавате, не волите себе. А онда је лакше рећи: „Ја сам сиромашан, несрећан, помажем свима и сви ме користе“, него: „Помажем свима, дакле, најбољи сам од свих људи“. Можете чак постати зависни од сопствене слабости, због самозанемаривања; можда волите бити жртва. Таква помоћ другима само ствара сумње и бол, а то сигурно не може бити природно.
Дакле, ако вас рођаци притисну, а ви не можете да кажете „не“, то не значи да сте љубазна и добра особа. То може значити да латентно желите да будете пупак на земљи, око које се врти друштво, дивећи се вашим „добрим“ делима. Али овим делима не можете се спасити. Дела се уопште не могу сачувати. Делима се може потврдити своје стање - било вражје, било небеско, божанско.
Наравно, лакше је бити слаб и гунђати против Бога него Га хвалити. Лакше се затворити од свих него показати учешће, заборављајући на себе. Лакше је не веровати у људе него их истински воlети. Али желим да вас подсетим: хришћани живе у свету у којем је Христос победио смрт. А у овом свету за њих нема места за личну утеху: они морају да изаберу - утеху или живот са Христом.
протојереј Игор Томин, настојатељ цркве Светог блаженог кнеза Александра Невског
Извор: Вјеронаука.нет