“Не иде нам. Имам осећај да недостаје још само мало, па да се разведемо”. “А шта вам не полази за руком?” “Све...” Причекајте. Све - је осећај. Он никад није конкретан. Он је разводњен. И, у дубини нејасности коју човек осећа у тим тренуцима, он рађа осећање очајања, слабости и разочарења.
Ако се човек препусти овом осећају, оно ће га довести до другог, тежег осећања краја... Шта да се ради? Како човек да научи да од првих тренутака зауставља овај процес? Верујући човек треба да верује и да се узда у Бога и у Његову милост. Свети Теофан Затворник сваког човека поучава да се научи да постане свестан себе и ситуације. То значи - конкретизовати, нејасна осећања претворити у јасно схватање онога што се дешава у човеку.
Јасност поимања рађа унутрашње знање - шта да се ради, како да се поступа даље. Зато је врло важно да се човек не препушта својим осећајима, већ да покуша да их разуме. Осећај “мало недостаје да се разведемо” долази услед ремећења односа између брачних другова. И, уместо погружавања у осећање очајничке таме, можда има смисла анализирати разлоге који разарају атмосферу у породици. Анализирати да би човек знао на чему да ради и шта треба да ради.
У општењу између брачних другова важно место заузимају разговори. Да ли умемо правилно да их водимо? Да ли се дешава да смо у њима истински слушаоци? Ово питање постаје централно питање. Брачни другови почињу да схватају да ће се породично здање рушити све док не науче да слушају једно друго.
Шта значи слушати? Ако се човек пажљиво загледа у осећања сваког од нас у тренуцима кад слушамо другог, откриће се следеће: “С овим се слажем, с овим такође. А с овим - не”. Одмах желим да му се супротставим, да га поправим. Најчудније се састоји у томе што у овој сигурности самопотврђивања не примећујем и нисам свестан једне просте чињенице - да нисам чуо сабеседника. Моја свест уопште није заузета сусретом са њим, већ самопотврђивањем, себе ради.
Чак и тамо где сам ја слушалац, ова поставка се чува као скривени смисао мог односа према саговорнику. Само једног неће бити: моје жеље да његовим очима откријем догађај о којем причамо. Тамо где на нивоу бриге саговорници не чују једно друго, настају највеће тензије и сукоби, све до потпуног губљења снаге и изнемоглости једног и другог, или обрнуто, до падања у нехотичну огорченост, јарост и међусобну мржњу.
Истовремено, ако саговорници ослушкују бриге оног другог, чују их и одазивају се на њих, почиње кретање ка једнодушности. Чак и ако то чини један од саговорника, једнодушност ће почети да се стиче. Колико је драгоцена ова особина, сазнајемо из поука преподобног авве Доротеја. Он једнодушност назива мајком свих врлина. Зато што се кроз њу у човеку зачиње свака брижност према другоме. И овом брижношћу се човек развија да би испунио заповест Божију о љубави према ближњима.
Стан може бити испуњен дивним делима људског ума, сами брачни другови могу бити веома занимљиви саговорници у кругу пријатеља, на улици. Само не код куће. Све ове многобројне информације које свако од њих поседује и носи људима и околини, показују се као потпуно непотребне у њиховом међусобном општењу. Човек код куће жели нешто друго, људски једноставно, нежно и пуно љубави.
Не треба блистати од ерудиције, не треба дубоко анализирати проблеме, треба просто бити у дарежљивим зрацима људске брижности и међусобне пажње. Тада се рађа осећање чврсте основе породичног живота, које мирном сигурношћу испуњава сваког брачног друга. Бити у стању отворености за људска осећања значи заиста слушати другог. Тада осећајност и пажња постају природна својства брачних другова. Човек не може да их васпита у себи ни на који други начин осим да научи да слуша другог.
О. Анатолиј Гармајев
Извор: saborna-crkva.com