Збацивањем аутократских режима до изражаја су дошли верски фундаменталисти који ремете егзистенцију хришћанске мањине. То је случај са Тунисом, Либијом и посебно Египтом. Бројни хришћани у Сирији већ страдају, где због грађанског рата између власти и побуњеника постају жртве ових других. Многи се већ исељавају у Либан, или бивају протерани. Пре тога, Ирак је готово очишћен од хришћана.
Стањем верских слобода у Турској незадовољни су многи у Европи. Неких побољшања има, мада још увек скромних. Цркве у Турској чак немају ни регулисан правни статус.
Последњих дана поједине организације постављају питање да ли хришћани треба да одлазе на одмор у Турску, или Египат, знајући при том да им тамо „браћа и сестре“ страдају, или су дискриминисани. Како лежати на сунцу две недеље, и имати „незабораван одмор“ а знати да недалеко од хотела живе они који су због вере обесправљени.
У Египту исламисти траже да се страни туристи на обалама Црвеног мора држе као у резерватима одвојено од домаћег становништва, важно је наплатити им одмор, али због њиховог „неморала“, посебно у облачењу и конзумирању алкохола и свињетине, одвојити их од муслимана.
На одмору у тим земљама не треба улазити у „непредвидив ризик“, ни покретати са домаћинима питање верских слобода, тиме се долази у „опасност“, напомињу поједини стручњаци. У „земљама ризика“ Хришћани као верници, не и као туристи, сматрају се „отпалима од праве вере“, „петом колоном“, или „агентима империјализма“.
„Међународно друштво за људска права“ (ИГФМ) саветује верујућим туристима да не доводе у опасност себе и хришћане земаља које посећују.
Поједине протестантске организације препоручују хришћанима да током одмора у „земљи дискриминације“ не крију своју веру, чак да понесу Библије и поделе их у месту боравка. Нека као туристи буду и „мисионари“, да посећују цркве и света места, успоставе контакт са истоверцима, охрабре их и подрже.
Извор: Задужбина Св. Јелисавете Фјодоровне