И у Византији и у Русији Исусовом молитвом бавили су се не само монаси пустињаци него и епископи и мирјани. Уочи празника Светог Григорија Паламе, који се прославља 31. марта, протојереј Георгије Брејев, духовник московског свештенства и настојатељ храма Рођења Пресвете Богородице у Крилатском, говори о томе како се Исусова молитва може упражњавати усред данашње градске вреве. Отац Георгије био је и рецензент четворотомног зборника аскетске литературе „Исусова молитва. Искуство две хиљаде година“.

„Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“ – наизглед једноставна молитва. Ипак, духовници позивају вернике на велики опрез у њеном упражњавању. Под којим условима мирјани могу да је користе?

Необична сила

Обичај молитвеног обраћања Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу потиче још из јеванђелских времена, када су Му људи прилазили са својим молбама. Апостоли су видели и знали колика је сила таквог обраћања. Тако су први хришћани почели да призивају Име Христово и у црквеној и у личној молитви, а та традиција никада није престала.

Молитва коју данас називамо Исусовом добила је свој познати облик касније, када су нарочито ревносни подвижници почели да се повлаче из света у пустињу. Призивање Имена Божијег било је њихова жива потреба. Искуство тих древних отаца сачувано је у књигама „Добротољубља“.

Постоје различита мишљења о томе ко и како може да упражњава Исусову молитву. Неки свети оци сматрали су да она има изузетну силу да преобрази људски ум и исцели душу, под условом да јој се приступа разумно и одговорно. Саветовали су да је користе не само пустињаци него и сви хришћани који живе у свету, чак и они који су тек започели духовни живот.

Сматрало се да ова покајна молитва, ако се изговара са пажњом срца и постојано, може да донесе корист и очисти од многих грехова чак и људе који још нису достигли висок степен духовне зрелости. Други оци, међутим, сматрали су да није свако спреман за њу, нарочито ако жели да је упражњава непрестано.

Јер, као што пламен, када се разгорева, тражи све више горива, тако и срдачна молитва, када јача, захтева од човека све потпуније предавање, нове кораке и посвећивање читавог себе молитвеном подвигу, који је касније назван умним делањем. За то је потребна посебна припрема – пост, уздржање од споредних занимација и строго испуњавање Христових заповести. Без таквог темеља молитва може да нанесе духовну штету.

Из „Добротољубља“ знамо да је један од највиших ступњева умне молитве созерцање. Свети оци говорили су о њему као о предворју Царства Божијег. Душа је тада толико узвишена и очишћена од страсти да, тајанствено сједињена са Христом кроз молитву, постаје способна да Га види.

За нас је, међутим, такав подвиг превисок. О тим стањима можемо да читамо у књигама, али подвижници блиски нашем времену упозоравају да савремени човек, изгубивши целовитост живота, више не може да претендује на такве ступњеве умне молитве. Зато они који се, нарочито ако су тек пришли Цркви, са жаром лате призивања Имена Господњег могу да се изложе опасностима за које нису спремни.

Храна за душу

Сваки верујући човек жели да се моли. Свети Григорије Палама каже да постоји онолико степена и начина молитве колико има људских душа. Свако у молитву уноси своје искуство и доживљаје, а они се разликују од човека до човека. Неко од детињства има молитвени дух, као дар природе и благодати Божије, и може одмах да се моли. Другоме је потребно да прође дуг животни пут да би схватио да треба да се моли, па тек онда почиње да прави прве, тешке кораке и учи основе.

Молитва је храна. Као што је телу потребна храна да би живело, тако је и души потребна духовна храна. Али ту је неопходно разумевање и жива жеђ за водом живом, а не пука форма, навика или обред. Жива вода је реч Божија. Када се јави та жеђ, почиње и правилан молитвени живот, који сам Бог уређује.

Јер, без дејства благодати не можемо да се молимо. Према речима апостола Павла, без Духа Светога не можемо ни да се обратимо Богу речима: „Ава, Оче“. Дух Свети дарује молитву нашем срцу и окреће нас ка Богу Оцу Небеском и Христу.

Код људи који воле молитву мења се чак и спољашњи изглед, било да су мирјани или монаси. Наравно, изглед није поуздано мерило, али се на човеку често види да ли живи молитвом.

Молитва је пут који човека води Богу. Ако стане на пола пута, може да изгуби и оно што је већ стекао. Молитва васпитава душу у племенитости и префињености, удаљава је од грубих страсти, просветљује и укрепљује у вери. Дух Свети делује и у молитви и у Светом Писму, а човек постепено открива дивну хармонију Божије речи.

Молитва припрема срце да постане сасуд који може да прими дарове благодати Светога Духа. Без ње се то не може постићи.

Добар плод молитве је умирење срца и његово очишћење. А чистим срцем човек ће видети Бога. Почиње да препознаје дејство страсти у себи, али и дејство благодати Божије, као и помисли које долазе од палих духова. Ако се заиста труди, његов духовни вид постепено се изоштрава. Хришћанина који молитвеном путу приступа ревносно и смирено пратиће духовни плодови.

Разборито и опрезно

Мислим да мирјани могу да упражњавају Исусову молитву, али у складу са својим снагама – мало и постојано. Свети Игњатије Брјанчанинов и последњи оптински старци учили су да савремени човек Исусовој молитви треба да приступа промишљено, опрезно и једноставно.

Не треба одмах тежити некаквим стањима просветљења душе и ума. Молитви треба приступати простим срцем. Током свог пастирског служења имао сам неколико случајева да су људи, по савету младог свештеника, почели да се моле непрестано и доспели у веома тешко стање, са психичким поремећајима из којих више нису могли сами да изађу. Било је чак и случајева самоубиства људи који су се ревносно латили умног делања за које нису били спремни.

Најпре треба стећи искуство молитве уопште, а тек потом постепено приступити Исусовој молитви. Постављати себи високе циљеве није разумно. Чак и покушај да у молитвеном подвигу подражавамо свете може бити погубан за нас.

Још у VI веку Свети Јован Лествичник упозоравао је да је неопходно читати о духовним висинама светих и поучавати се њима, али да је подражавање њихове молитве врхунац безумља. У човеку не треба да делује његова лична воља, него подстицај Духа Божијег.

Зато увек упозоравам: ако постоје жеља и ревност, најпре треба научити оно што молитва захтева – пажњу, сабраност, уздржање и расуђивање.

Ми, уосталом, нисмо достојни ни речи које изговарамо у молитви. Ја нисам достојан ни да се обратим Богу. Господе, како да сада станем пред Тебе? А управо то стајање пред Богом и јесте молитва. „На сваком месту владавине Његове, благослови, душо моја, Господа.“ Место Његове владавине јесте и оно место на коме се молим.

Како се не заситити молитве?

Најпре треба научити да се молимо искрено, једноставно и чистим срцем. Многи, међутим, почну да читају јутарње и вечерње молитвено правило, па се убрзо уморе. Кажу да им је молитва досадила и да ништа не осећају, па траже благослов да се моле својим речима. Нека се моле својим речима, али молитвена реч мора да буде истинита и да славослови Бога.

Један од светих отаца говорио је да човек у молитви треба да се сједини са речју као што се душа сједињује са телом. Ако нема тог јединства, молитва нам досади и делује као нешто формално и хладно, а њене речи не допиру до душе.

То се дешава зато што човек није научио да правилно приступа молитви и није је доживео у себи. Чак и ако је некада имао снажан молитвени доживљај, он може да избледи. Тада се лако прелази на механичко изговарање речи, читање и испуњавање обредне форме, без стварне молитве.

За молитву су потребни интересовање, пажња, жеђ и искреност. Она мора да буде жива потреба. У одређеном дану и тренутку потребно је да станем пред Бога и кажем:

„Господе, ево ме пред Тобом. Дан ми је прошао у сујети, негде сам изгубио унутрашњу слободу, предао се непотребним помислима и бригама, доживео непријатности…“

Богу треба да приступамо онакви какви јесмо.

Сам живот нас учи молитви, као и Бог и Црква. Те лекције не треба да прођу мимо нас. Тада ћемо почети да разумемо шта је Исусова молитва.

„Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“ – тада ће те речи постати вапај. У њима ће се сабрати читаво наше биће и обратити живом Господу. Тада се Исусовом молитвом може молити и дању и ноћу, јер ће она почети да делује у нама.

Искушења

Када човек заиста заволи молитву и његов дух се разгори, Исусова молитва, према учењу Светог Игњатија, почиње да прелази из усменог облика у срдачни. Ако се срдачна молитва приноси са пажњом, она постепено обухвата и умне способности душе. Тако умносрдачна молитва може постати доступна савременим хришћанима који су се у потпуности посветили Богу. Свештеници, монаси и побожни мирјани удаљени од свакодневних брига могу да приме тај Божији дар и да се њиме духовно користе.

Препоручујем да се најпре удаљите од свакодневне вреве – радија, телевизије и других сметњи – и повучете на мирно место где можете да се саберете за молитву. Ако временом озбиљније приступите Исусовој молитви, потребно је да пронађете људе који су прошли тај пут и да са њима разговарате о свему што доживљавате.

Почетнику је потребан искусан помоћник. Молитвени подвиг утиче и на душу, и на психичко стање, и на нервни систем. У човеку може да покрене многе унутрашње процесе са којима се раније није сусретао.

У физичком свету важи закон да снажније енергетско кретање захвата и ширу околину. Нешто слично може се догодити и при упражњавању Исусове молитве. Ако се она врши уз велики напор и напетост, може покренути снажна осећања и машту, нарочито ако нема покајног расположења. Све оно негативно што је до тада било скривено може да се покрене и неповољно утиче на душевно стање човека.

Да ли човек иде исправним молитвеним путем, препознаје се по плодовима. Један од знакова погрешног молитвеног подвига може бити гордост. Човек почиње да се размеће, настоји да свима покаже колико се дуго моли и како уме да упражњава Исусову молитву.

У Јеванђељу је речено да, када желимо да принесемо Богу срдачну молитву, треба да уђемо у своју клет и затворимо врата, па да се помолимо Оцу који је у тајности (Мт. 6, 6). Ако човек не уђе у своју унутрашњу клет са смирењем, дубоком вером, покајним осећањем и пажњом, молитва може да се претвори у лицемерје или гордо самоутврђивање.

У таквим случајевима понекад се јављају и нервни поремећаји видљиви другима: нагли покрети, раздражљивост, узбуђеност и потреба да се нешто доказује или да се човек расправља. И то може бити знак да се молитви приступа погрешно.

У духовни свет не сме се улазити без расуђивања. Сваки корак треба проверити духом Јеванђеља и заповести Господњих, предањем и учењем Цркве и мислима светих отаца. Човек мора да има бистар ум како би разликовао исправан пут од погрешног.

Молитва која тече сама од себе

У молитви се сједињују све наше способности. Понекад се у човеку распламса машта, па му се учини да доживљава духовно узношење. Али то може бити само плод уобразиље. Духовници који су упражњавали Исусову молитву увек су упозоравали на ту опасност.

Сматрам да је при упражњавању Исусове молитве важно користити бројаницу. Док прстима држимо бројаницу и изговарамо молитву, лакше усмеравамо све снаге на молитву и избегавамо расејаност. Пажња срца, изговарање молитве и пребирање зрнаца заједно помажу да се читаво наше биће укључи у молитвено обраћање. Чак и када мисли почну да лутају, бројаница нас подсећа на редослед молитве и помаже нам да останемо сабрани.

Ако се речи при читању слију у неразговетну целину и престанемо да разумемо шта изговарамо, молитву треба прекинути. Исто важи када се јаве расејаност, непажња или апатија, када осећамо да више не можемо да читамо. Боље је изговорити педесет молитви и остати миран него три стотине поновити механички.

Исусова молитва понекад може да се упражњава и током богослужења. Они који се њоме баве могу доћи до стања у коме се молитва наставља и током сна, па се после буђења не зна да ли је престајала или је текла сама од себе. Такав човек може да стоји на Литургији, пажљиво слуша богослужбене молитве, а да му у срцу истовремено одзвањају речи: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“

То је молитва која се одвија сама од себе. До ње се долази пажљивим и побожним призивањем Имена Божијег, када молитва прожме све дубине човековог унутрашњег бића.

Молитва је наша дужност. Свети оци говоре да се, када нам се даје благодат, молимо лако, као на крилима. Када се благодат повуче, молитва постаје тешка и може се јавити чак и отпор према њој. Тада треба трпети и говорити: „Господе, недостојан сам да Ти се молим. Разгневио сам Твоју доброту.“

Ако отпор постане снажан, треба се смирити и он ће ослабити. Дубока молитва увек доноси искушења. Као што снажан ветар може да угаси свећу, тако демони настоје да угасе и пламичак молитве. Али тај пламичак треба поново распламсавати. Нека буде и мали, али нека непрестано гори у души. Довољно је да у дубини срца тиња кандило молитве.

Из разговора са протојерејем Георгијем Брејевим. Припремила Екатерина Степанова
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Иван Попов
Извор: „Нескучный сад“.